Сокобања, Сокоград, врхови Девица Чапљинац и Озрен Лесковик

Кренули смо Никола, Бане, Јелена и ја, за први мај (зо јест 30-ог и 1-ог) до Сокобање са циљем да обиђемо врхове локалних планина и једемо добру храну у природи.

Субота

Кренули смо рано у суботу, око 7-8 сати. Никола нас је све фино обишао и узео, а онда смо изашли на аутопут. Ишли смо до Алексинца и онда смо се одатле одвојили ка Сокобањи. Сокобања је градић, али врло живахан. Почетак туристичке и бањске сезоне се примећује.

Прво смо отишли до нашег смештаја, потом смо кренули да купимо нешто хране, а онда и на прву шетњу, на планину Девицу са циљем да дођемо до врха Чапљинац.

Аутом смо дошли подно стазе која води у планину. Стаза је у први мах колска а ксније постаје само траг на земљи који се једва и препознаје да је стаза. Стаза је ипак маркирана доста добро тако да може да се види из пристојне даљине.

Прво смо кренули на интересантно брдо које зову оштра чука. Ту смо се и сликали, ваљда жељни тога. Касније крећемо даље, али овога пута се не враћамо назад до главне стазе (а требали смо) већ идемо преко ливада у правцу врха.

Дошли смо до подножја брда где више нисмо могло лако да се попнемо већ верањем по камену. Кренули смо храбро, поготову Никола који је се попео на врх први. Успут је Јеленина торба испала из Николиног ранца, али она ју је успешно спасила још на тој стени.

Попели смо се сви, чак сам и ја успео некако (имам болесно лево раме).

После је све ствар ходања, пошто планина није захтевна и стрма, лако смо дошли до нашег циља и камена на којем пише Чапљинац.

Тамо смо стали мало да одморимо, Никола и Бане да попију пиво, а Јелена и ја да поједемо парадајз и паприку. Било је освежавајуће. Иначе цео дан смо на планини били у магли, није била густа магла, али је сакривала поглед на дуже.

Одлучили смо да се вратимо до тачке од које смо и пошли. Иначе на неким местима смо осетили веома јак мирис, воњ, за који мислим да је од неке животиње. Стигли смо до тачке од које смо и пошли врло брзо. Иначе та тачка је на надморској висини од око 700 метара, док је сам Чапљинац на нешто више од 1100 м, тако да није имало много да се пење.

Вратили смо се до собе, пресвукли које је шта имао, иначе ноге су нам биле мокре од влажне траве и кренули поново у град до неког ресторана на вечеру. Ресторан у који смо ушли је био уредан, добро осветљен и средње попуњен. Изненађење за мене и Јелену је скромни вегетаријански мени који поседују. Тиквице са роштиља су биле топ храна вечери а и осале ствари су биле добре такође.

После доброг јела пеошетали смо корзом и уживали у слаткишима, а и купили још понешто. Касније смо се вратили у собу, средили и легли са спавамо.

Недеља

Устали смо око 7 колико се сећам, обукли и понели ствари са собом јер одлазимо данас. Идеја нам је била да обиђемо врх Озрена и да једемо у природи. Гледавши на мапа.ме видео сам да постоји пут-пролаз између две планине и на моју сугестију јренули смо тамо. Одмах наа је дочекао макадам а мало кааније и сумња да можемо доћи до жељеног места овим путем. Али забавно је било и успут смо нашли на поље са младим луком и ја сам одлучио да наберем неки.

Стижемо до неког села, пролазимо га и наилазимо да двоје мештана. Они нам говоре да не можемо да стигнемо на другу страну, јер је пут лош. Одлучујемо да се вратимо, али било је врло забавно.

Стижемо на главни пут и крећемо ка Алексинцу обилазећи планину. Успут гледамо како је планина Ртањ импозантна, нине толико висока, али у односу на оближње изгледа као див.

Такође јасно је да је 1 мај, јер доста кола нам долази у сусрет, такође доста људи кампује на обали језера, покушали смо и ми прићи у једном моменту, али гужва је значајна.

Стижемо до Алексинца, а онда и скрећемо на пут до манастира Свети Стефан. Пут је релативно дуг, а ми се забављамо сликајући гусеницу на Николином рамену.

Ускоро стижемо до паркинга подно манастира, крећемо даље али видимо да нећемо имати где паркирати па се враћамо. Паркирамо и крећемо пут манастира, решили смо да оставимо све ствари у кола, Јелена, Никола и Бане одлучују да не иду на планину. Ја сам одлучио да идем. Обилазимо манастир, Јелена обилази продавницу, тражи мед и слатко.

Крећемо према планини. Изгледа јако високо иако је само 1100+ метара из разлога што смо ми ниско, не више од 200-300 м. Улазимо у шуму, долазимо до првог путоказа. Путоказ показује Лесковик 4 сата, скретање у десно. Ту се растајемо, ја крећем десно они се враћају.

Са собом носим торбицу са храном, банану и јавуке са нешто разних семенки, рукавице, штапове за планинарење и камашне. Обучен сам у хајкерске бермуде, драј-фит мајицу и кинеске планинарске ципеле, е да носим и шешир. Навигацију имам на телефону, такође и мали компас за лакшу орјентацију.

Крећући се десно од путоказа убрзо схватам да идем у погрешном (или нежељеном) правцу. Враћам се назад и крећем десно кроз шуму. Рекох ићићу тако док могу, стижем подно првог брда, гледам навигацију и схватам да мало лево постоји нека стаза, колси пут. Апуштам се кроз шуму и крећем стазом, за сада није тешко.

Врло брзо наилазим на корњачу на путу, сликам је, она се крије у свом оклопу. Чекам мало да изађе, сликам је поново и крећем даље. Самоуверен сам сада више, животиње ми увек дају додатну енергију за пут. Срећан сам.

Пут убрзо постаје све стрмији, долазим на тачку где на стени пише 900мнв. Пут сада диретно иде на планину, ја узбуђен журим горе. Зној пробија све поре, знам да сам брз.

Пејсаж се мења исто. Изашао сам из шуме давно. Растиње је све мање и мање. Видим да је цео овај део недавно и горео, све је црно-бело од изгорелог растиња и стена. Ускоро нови знакови да непогрешиво хитам ка циљу, стене са натписима 1000, 1050, 1100 мнв. Стижем до дела зо који мислим да је врх. Окрећем се и видим планине испод и подручје око храма као на длану. Данас је диван сунчан дан. Видим на мапи да још мисам на врху скрећем мало лево и видим неку дрвену конструкцију за коју сам сигуран да симболише врх. Стижем тамо и јесте, то је врх Лесковик.

Тамо одмарам и једем што имам. Одавде и није неки видик, тако да само праим видео у круг. Крећем наниже, 3 сата је. Шаљем Николи поруку да сам стигао и крећем назад. Силазак нине толико тежак и иде. Успут срећем омландинце који иду на врх, поздрављам их. Сада је важно да не промашим улазак у шуму. Наиме, стаза у моменту скреће са колског пута на једној кривини и иде пп страни брда кроз шуму, предивна је. Налазим је без проблема крећем наниже и успут правим доста фотки, пејзажи, цвеће и др. Стижем у подножје брда и срећем још људи. Стижем до манастира и на чесми перем лице. Крећем ка паркингу. Чујем како ме моји дозивају, на страни су, роштиљају.

Никола и Бане једу док Јелена спрема кромпир, шаргарепу у паприке. Каже да још није јела. Прикључујем се ја са идејом да прво разјарим ватру. Скупљам све гранчице и разјарујем ватру са једне стране решетке.

Хоћемо да направимо салату, препоручујем да узмемо Банету таву и да у њој насечемо све што имамо. Јелена се баца на посао. Ја постављам и последњу смесу за хлеб у тигањ и на ватру. Љуштим печене кромпире. Салата је готова и бацамо се на јело. Имамо соли, уља а и млад лук! Иначе не једем толико лука, али сада ми се нешто пријело. Ту ке и понека пива, али ја узимам само мало, пар гутљаја, јер тако волим највише.

Све кесе и отпатке палимо и улазимо у ауто, време ја да пођемо већ је 7 сати.

Пут до куће је прошао добро, свратили смо једном на пумпу, наточили гориво и окрепили се мало. У Београд смо дошли око пола 11 када нас је Никола све развезао кући.

Закључак

Предивни су оваки излети у природу. Они зближују људе и одмарају душу. Ићи по планинама је увек моја пасија, али камповати у друштву не могу увек. Може досга и да се научи а и наорави се по неки план успут. Биће још таквих прилика сигуран сам, само траба бити упоран и истрајати у томе.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *