Архиве категорија: Путовање – путопис

Тајланд (18. септембар – 14. октобар)

Зашто ићи?

Ово је наставак пута Мјанмара. И пошто сам свакако узео транзитну визу, одлучио сам да останем на Тајланду бар 26 дана (транзитна виза омогућава 2 уласка онда до 30 дана).

Прво сам био резервисао собу у неком хотелу, онда сам пронашао Тума на Би Велкам мрежи. Послао му поруку, а он ме прихватио да дођем и останем пар дана.

Понедељак, 18. септембар

Стижем на Суварнабуми аеродром предвече. Пролазим све контроле и мало се задржавам на пасошкој. Наиме ваљда су људи на првој контролу погрешили и ставили погрешан датум на печату. Али не мари, добијам нови печат и одлазим по торбу.

Решавам да заменим све паре што могу. И успевам да заменим 465 ЕУР. 100 ЕУР ме могу да заменим и њих ћу однети у банку. Штета за толике паре.

Јављам се Туму, он каже да ће да ме чека на једној метро станици. И полако крећем, чека ме дуг пут. Стижем после сигурно сат времена. Он ме чека колима, што нисам очекивао. Одлазимо заједно нешто да поједемо, после тога у његову кућу. Ноћ је већ, тако да не видим најбоље каква му је кућа, али видим да унутра има брдо разних ствари. Рекао ми је да очекује и неке Турке да дођу сутра.

Уторак, 19. септембар

Е да, у том моменту је тамо већ био и један Немац. Тако да ми је он показао један локални ресторан и још пар ствари у вези са кућом. Храна у том ресторану је 40 бата (120 дин) по оброку.

Да не заборавим кућиће.

Недеља, 24. септембар

Ово јутро будим се у 4. Тум је звао такси још јуче. Ја кувам воду за овас. Тум је устао исто. Њи ме зове, причам са њима и време полако пролази. Једем, и крећемо доле. Ускоро такси долази. Поздрављам се са Тумом и седам у такси. За 30-так минута сам на аеродрому. А сада чекам бординг у авион

Мјанмар (24 август – 18 септембар 2017.)

Зашто ићи?

Њи сам упознао 3.6.2017. путем бивелкам мреже. Волим је. Отада до данас смо се дописивали. Хтео сам да отпутујем у Вијетнам због ње, али пошто је она већ одлучила да путује по југоисточној Азији сложили смо се да се нађемо у Мјанмару. Мјанмар је једна од тих земаља где туризам још није заживео до те мере да је исквари. Ускоро ћу да почнем да се спремам за пут, данас је уторак, а путујем у суботу.

Субота 19. август

Спреман сам за пут, закључавам стан, остављам поруку комшији и крећем ка станици. Носим ранац од 15 литара и камеру Никон Д5300. Долазим до станице и улазим у 16-цу. Стижем до зеленог венца и идем на станицу 72-ке (или је то можда 71-ца). Чекам аутобус, полази у 10:25 колико се сећам. Улазим у аутобус и ускоро сам на аеродрому. Крећем се полако ка Етихадовим столовима, стижем и просто питам да ли могу да идем на излаз без да штампамо карту. Идем преко реда на бизнис шалтер, жена ми ипак тражи пасош, дајем јој га. Зове свог колегу, нешто није у реду. Кажу ми да не могу да путујем, јер немам визу за Тајланд чак иако сам имао већ плаћен лет за Јангон (из Бангкока).  Разочаран зовем Етихад сервис, они све што су могли јесте да сторнирају карте и кажу да када одлучим када би поново путовао да их позовем.

Зовем и тера травел агенцију да му обезбеде визу што пре могу. Одлазим до њих, остављам им слику и пасош и 45 ЕУР. носиће мој пасош у Загреб где ће да заврше све око визе.

Јавио сам већ Њи шта ми се десило и шта је ту је, она је то добро прихватила, сада идемо даље.

И пошто се све ово већ десило и нема више назад, а и цена ће сада да буде још већа јер ћу морати да плаћам пенале за померање летова, одлучио сам да останем дуже, чак до 14. октобра!

Понедељак, 21. август

Одлучио сам да у понедељак не идем на посао. Звали су ме из тера травел и тражили да потврдим визу са једним улазом, мисле кажу да ми неће бити довољно. Дали су ми број конзулата у Загребу, зовем и договарам се са њима да ми издају транзитну визу са 2 уласка у земљу, и готово.

Уторак, 22. август

Виза је спремна и идем да је покупим, треба да доплатим још 15 ЕУР (укупно је 60 ЕУР). Гледамо лет Њи и ја и налазимо да нећу успети да летим данас, већ ћу морати сутра и то не због Етихада, већ због МАИ (Мјанмар Арлинес Интернатионал) који немају лет у среду. Зовем Етихад и резервишем лет за 23. август са повратком 14. октобра.

Враћам се у стан и полако пакујем и други ранац (40 литара).

Среда, 23. август

Данас сам ишао полако, нисам имао неког важнијег посла сем дођем до аеродрома и све контроле. Најинтересантнија ми је била контрола звана чек-ин. Наиме, у суботу су ме вратили са лета (нису ми дали да одем на лет), јер нисам имао визу за
Тајланд. Ја сам убеђен да мени виза за Тајланд није ни требала, али пошто су ме вратили онда сам решио да узмем визу али и да придружим свој пут на чак 53 дана. До 18 септембра ћу да будем у Мјанмару а после на Тајланду.

Као што рекох кренуо сам нешто после 9 да Карабурме и стигао нешто пре 10 на зелени венац. Колико се сећам аутобус број 72 је кренуо у 10:25 да стајалишта. Дуга је била вожња до аеродрома, нешто ми се учинило тако. Тачно на почетку путовања сам помогао неким кинескињама да откуцаји карту на апарату, јер су у аутобусима променили неке апарате и сада људи требају да прислоне карту при дну, а то није тако
интуитивно.

Сачекао сам ред за чек-ин и предао пасош, одмах су почели да ме испитују у вези мојим одласком у Мјанмар, тражили карту, гледали визу. Чак ми рекли да не смем да се
задржавам на Тајланду! Мислим шта њих брига хоћу ли и колико да се задржим тамо, то је моја ствар. Ја сам урадио како су тражили и сада је то то, ја одох…

После пасошке контроле одмах сам похитао у бизнис клуб (имам приорити пас картицу), обавио тоалету, узео 3 интегралне земичке и напунио их са зеленом салатом. Најео се, поздравио са родитељима и девојком и упутио на излаз. Убрзо сам се нашао у авиону на седишту 10ц, поред мене су седели студенти Македонци. Током лета сам мало одспавао, а онда сам гледао и неке филмове. Један који се зове „рођен у Кини“ и у којем се ради о животињама у Кини. А други је о 3 старија човека који одлучују да да пљачкају банку која им загорчава животе. Стигао сам мало и да попричам са новопеченим студентима. Момак хоће да студира програмирање и видим да је доста упућен у то, али ипак није знао за програмски алат Делфи. Разменили смо и неке игрице на крају крајева. На крају сам им пожелео много успеха на студијама.

Стигли смо у Абу Даби и полако сам пошао ка излазу број 9. Има доста да се пешачи. Успут сам се јавио родитељима и покушао да ступим у разговор са девојком на воцапу али нисам успео, на крају смо прешли на вајбер. Она је сада на путу ка Јангону где ћемо се и срести први пут сутра :).
Лет до Бангкока ће да траје 6:25, сад су најавили. Седим на седишту 55ц, то је последњи ред седишта, никада то нисам раније радио. Баш ме интересује да ли се разликује од осталих летова које сам имао. Иначе задњи део авиона је баш празан. Чекам храну, не знам зашто али у последње време Етихад заборавља да сам вегетаријанац. Идем да завршим полако онај филм, таман до хране а после мало да одспавам.
Филм сам завршио, баш је добар. Крај су мало превише разводнили, али идеја читавог филма је баш добра.

Храна у авиону је сада врло укусна
Храна у авиону је сада врло укусна

Е сада што се тиче хране ти сам баш имао среће, пошто је неко одустао од хране (или од лета) мени је припала част да то и испробам и могу рећи да је баш било укусно.

Остатак вечери у авиону проводим гледајући филмове мало дремајући.

Четвртак, 24. август

Стижем у Бангкок негде после 7 ујутро. Крећем се ка пасошкој контроли. Обављам све и идем да узмем ранац. Потом идем да променим 100 ЕУР требаће ми да платим промену лета за Јангон. Стижем на чек-ин шалтер и одмах ми кажу да знају ко сам и да треба да платим 3000 бата. Плаћам шта требам и крећем ка пасошкој контроли, овога пута наилазим на много више људи у реду који чекају за излазак из земље. Чекам стрпљиво и причам са девојком. Она је већ на аеродрому у Јангону и чека ме. Чини ми се да ред у којем ја стојим идем сторије од онога који је поред мене. Пролазим и ту контролу и крећем ка излазу, то је скрининг, и коначно нема више провера. Ово је иначе први пут да сам ушао у једну земљу и изашао све у року од пар сати.

Чекам укрцавање на лет, нема много људи, чак шта више врло мало их има. Улазим у авион, аирбас је у питању, мањи, особље је пријатно. Доносе ми храну, скромно, резанца са пилетином и поврћем са неким до сада невиђеним слаткишем.

Ево ме једем на лету за Јангон, стварно се добро осећам и ово путовање ме радује већ. Купио сам мали привезак у виду авиона, реко да узмем сада ко зна како ћу бити расположен после. Питао сам да ми дају и часопис да понесем са собом, дали су ми га. Поред мене у истом реду али другој колони седи Бугарин, причамо мало, он путује сам.

Стижем на аеродром у Јангону, мали је то аеродром, као наш у Београду. Пролазим скрининг и пасошку контролу без проблема. Излазим напоље али Њи налазим мало теже. На крају смо се видели (нисмо се пољубили као што смо мислили да ћемо). Одлазим да мењам паре, мењам 350 ЕУР. добијам доста новаца за то, чак 500000 Кјата, чак и више нешто. Њи зове такси, користи граб апликацију, каже има и неки попуст.

Јангон је карактеристичан град по томе што је саобраћај за моторе строго забрањен у градском центру. И зато има велики број аутомобила који гуше саобраћај. Око 1 сат треба да се стигне до градског центра. Идемо у хотел где ћемо да одседнемо 2 вечери и после идемо на плажу.

У путу још увек причамо и покушавамо да се опустимо, ипак ово је први пут да се видимо уживо. Свиђа ми се и жустра је што волим. Док путујемо време се мења, почиње киша. Стижемо у „New Yangon Hotel„. Обављамо чек-ин и крећемо у собу. Соба није лоша али имамо проблема са вратима у тоалету (који је део собе само преграђен). 

Поглед из хотела на врло прометну и бучну улицу као и на реку у позадини
Поглед из хотела на врло прометну и бучну улицу као и на реку у позадини

Град обилује различитом формом грађевина, неке су баш старе, а неке су нове. Такође изненађује да имају и вишеспратнице са више од 10 спратова, што нисам виђао на много места (у Кини сам видео).

Отишли смо на ручак у ресторан који она зна. Међутим тамо су били врло спори и некако није баш пријало нити њој нити мени. Вратили смо се у хотел.

Истуширали смо се и онда се десило да смо се и пољубили први пут. Остатак дана и вечери смо провели у хотелу.

Петак 25. август

Идемо прво на доручак који је укључен у цену, доручак је на врху зграде (8 спратова, ми смо одсели на 6-том). У питању је шведски сто, што је стварно добро. Једемо у успут се шалимо пошто сам узео чај у чинији за супу па луди често загледају то мисле да има супе, а у ствари нема. Супа тек касније стиже.

Крећемо до собе и пакујемо ствари идемо да нађемо где можемо да купимо карту да идемо на плажу. Возач нас вози до железничке станице и преко пута постоји агенција где купујемо карту. Купујемо повратну карту која нас је коштала 15000 Кјата за једну особу (1100 динара) стим да аутобус стаје испред нашег хотела/апартмана. Пошто је било баш рано, остављамо њему торбе на чување и крећемо у обилазак подручја. Успут наилазимо и на арт галерију коју одлучујемо да посетимо.

Заједно са организатором и једним сликаром
Заједно са организатором и једним сликаром

После посете овој галерији наставили смо даље где смо наишли на супермаркет у којем смо узели дињу, нож и још нешто. А ево и слике како монаси дижу новац са банкомата, на Тајланду сам већ видео да возе и добра кола.

Њи, а у позадини будистички монаси дижу паре са банкомата!
Њи једе дињу, а у позадини будистички монаси дижу паре са банкомата!

Завршили смо са продавницом, ах да купили смо и сапун са кутијом за лакши транспорт. Крећемо ка центру града, и успут решавамо да једемо на улици. Иначе углавном мушкарци (млађи) продају храну на улици, то су углавном резанци, пиринач и супа. Они храну мрве и припремају на лицу места стим да су резанца и пиринач већ скувани.

Типична храна на улици у Јангону
Типична храна на улици у Јангону

Храна је била баш укусна, поготово резанци од пиринча.

Све ово је савршено укусно и зачињено таман колико треба
Све ово је савршено укусно и зачињено таман колико треба

И цео овај оброк нас је коштао 2000 Кјата, што је око 150 динара!

После завршеног јела смо кренули до Суле пагоде.

Суле пагода, друга по величини у Јангону
Суле пагода, друга по величини у Јангону

Успут радимо још доста слика по центру али мислим да су најјинтересантније оне са храном па ето и пар њих:

Палачинка са поврћем (300 Кјата - 25 РСД)
Палачинка са поврћем (300 Кјата – 23 РСД)
Палачинка са наутом (300 Кјата - 25 РСД)
Палачинка са наутом (300 Кјата – 23 РСД)

Исти дан само купили и кувало за пиринач, остало је било да нађемо интегрални пиринач. Њи има пријатеља који ју је саветовао да оде у тржни центра у супермаркет, што смо и учинили и тамо нашли баш такву врсту пиринча. Значи 2 киле пиринча којег можемо кувати када хоћемо у нашем кувалу што је супер. Е да, узели смо још и кинеске штапиће.

Дошло је 7 сати и време је да се вратимо на станицу, киша је почела да пада. На станици смо упознали неку францускињу која путује тако по земљи од места до места. Обавили тоалету и спремни сачекали и укрцали се у наш аутобус.

Аутобус у позадини са натписом капетан Америка је наш!
Аутобус у позадини са натписом капетан Америка је наш!

Аутобус је био пун, наше седиште је било последње, у аутобусу је било пријатно и не толико хладно колико смо очекивали да ће да буде. А пошто је средње седиште ипак било празно могли смо се мало и испружити. Успут је било неколико стајања од којих је једно било од пола сата.

Субота, 26. август

Пробудио нас је разглас и светла су се упалила. Значи стигли смо и ми смо први на реду да изађемо. Плажа на коју смо стигли и где ћемо одсести пар дана зове се „Chaung Thar“, а наш бунгалов се налази одмах на улазу у место „Shwe Ya Min Guest House & Restaurant„. „Shwe“ иначе значи злато, а оваквих назива овде има на прегршт.

Дошли смо око 3 ујутро и логично већ гледамо где да спавамо, међутим једна жена је устала да нас дочека и отвори нам врата од собе. Пошто смо ушли у собу нашли смо жабу на поду! Испратили смо жабицу напоље и распремили се да спавамо. Ујутро смо устали и кренули на доручак, рекли су нам да немамо прва на доручак, али ми смо платили за исти.

Бунгалов у којем смо одсели, леви улаз је наш
Бунгалов у којем смо одсели, леви улаз је наш

После доручка смо кренули ка плажи. Пут је нов и широк, са широким тротоаром, али са исто толико високим тротоаром. До плаже се стиже споредним путевима који воде између великих и скупих одмаралишта/хотела.

Нови широки пут покрај плаже
Нови широки пут покрај плаже
Плажа је дугачка, а песак је ко асфлат, раван и добро утабан
Плажа је дугачка, а песак је ко асфалт, раван и добро утабан
И наравно, океан иде у недоглед
И наравно, океан иде у недоглед
Песак као огледало, у позадини скупљи смештај до океана
Песак као огледало, у позадини скупљи смештај до океана
Рибари носе осушену рибу да је продају
Рибари носе осушену рибу да је продају

Вратили смо се на главну улицу и наставили даље, хтели смо да дођемо до мора. Ушли смо у село. Купили нешто поврћа за кување.

Мостић у рибарском селу
Мостић у рибарском селу

У повратку је почела да пада јака киша, па смо одлучили да одемо на ручак у локални ресторан. Пала је риба и неизбежна салата од чаја. Такође пало је и једно Мјанмарско пиво (6 дц).

Риба и пиво
Риба и пиво
Ја у Мјанмару
Ја у Мјанмару

Уторак, 5. септембар

Данас сам одлучио да скачем у месту у интервалима за добро јутро. Интервали се састоје од 1 минута скакања у месту са подигнутим рукама у висини рамена, истпужених напред. И после тога ту је одмор од пола минута.

Среда, 6. септембар

После одрађене вежбе, хладан туш да ме охлади и онда на доручак. Успут срећем дечка на рецепцији и он ме критикује што нисам још отишао у национални музеј Мјанмара. Нешто размишљам зашто да не и одлазим у музеј тај дан. Ваљда због болова у мишићима нисам баш био расположен те сам се посвађао са женом која ради у једној од соба у музеју. Иначе је у неким собама забрањено фотографисање али ја сам био тврдоглав да и даље сликам. Она је покушала да ми забрани то.

Четвртак, 7,септембар

Вежбе, хладан туш, доручак (традиционални) и одлазак у Џанкшн град, у сити маркт да купим овсене пахуљице, и неко суво воће. Успут сам и подигао 80000 Кс, наплатили су ми 6500 Кс провизију што је укупно изашло 86500 Кс, а банка ми је скинула 54,71 ЕУР што је 1581 Ks/EUR – готово исто као и у мењачници!

После, при повратку кући сам јео салата од чајевог листа + пиринач у локалном ресторану за рекордно јефтиних 800 Кс!

Пријавио сам се на неколико послова на Фрилансу, покушао сам 2 пута да положим Амерички енглески језик, али нисам успео. Покушаћу сутра док не положим.

У 8 увече сам отишао да играм снукер, придружио ми се локални играч. Био сам катастрофа, али и сто је превелик за мене. Иначе сам уживао.

После вече сам провео са мојим пријатељем са рецепције играјући неку мисаону игрицу, јели смо салату од чаја (на улици смо узели за 600 Кс) + попио сам мало и пива. Касније смо причали о неким темама.

Иначе приликом спремања хране људи овде користи маказе да секу састојке.

Петак, 8. септембар

У кревету резервишем место у Банкоку за 25 ЕУР две ноћи. Гледам још нека места у Краби за нас двоје.

Мало касније устајем, онда вежба, хладан туш, доручак. Успут сам одлучио да платим још 8 дана собу овде. Остало ми је да платим још само 2 дана касније.

Вратио сам се у собу, поново кренуо са тестом и положио са 75% (што је доња граница) , потрошио сам укупно 2000 РСД за овај тест.

Идем напоље да прошетам и подигнем још 50 ЕУР. Међутим 2 пута нисам успео да подигнем паре. Банкомати су једноставно избацивали моју картицу. У питању је картица од Раифајзен банке. Сутра ћу да понесем картицу од комерцијалне банке и пробам у истим банкоматима.

Ево ме натраг у соби после 2 сата шетње по граду (врло је топло напољу).

Субота, 9. септембар

Вежбе, туш и доручак који нисам изабрао јуче тако да је данас дај шта даш, а дали су тост и јаје. Поставио сам им веш за прање и кренуо напоље. Прво да подигнем паре у неком од банкомата.

И да картица комерцијалне банке пролази без проблема, подигао сам 80000 Ка на банкомату Ц Б банке.

Купио сам приручник за учење Бурманског језика за 8500 Кс.

Пролазим поред Универзитета за старатељство и добро је заштићен овом жицом и друга места исто тако.

Ову ограду ће бити тешко прескочити
Ову ограду ће бити тешко прескочити

Управо је један моториста прошао улицом, иначе нигде их нема, јер не смеју по закону који влада у Јангону.

Колеџ
Колеџ

Касније сам нашао на пијацу свега и свачега. Налази се у сутерену једне зграде. Дошао сам силе да видим шта има. И завршио са пуним кесама хране, у ствари то су све састојци потребни за салату од чаја (чај, кикирики, суви боб).

 

Ево ме сада у индијском ресторану једем јело од наута. Ово јело је врло укусно и волим га.

Стижем у хотел, Причам са дечком са рецепције, када сам хтео да му покажем чај и приручник за бурмански гадно сам био изненађен: на сред стола на којем држим храну стоји пацов и гледа ме. Када сам се померио мало он је одмах стрчао и сакрио се испод моји ранчева. Позвао сам момке да виде то и чим сам склонио ранчеве он је преко ивице кревета шибнуо кроз отворен прозор. То није био призор за видети овде.

Остатак вечери сам провео са момком причајући, али сам осећао неку тежину у стомаку. То вече сам појео доста прженог кикирикија и баш ми је засметао. После сам попио и кока колу, који иначе ретко кад пијем са циљем да ми смири стомак.

Недеља, 10. септембар

Први знаци тровања храном или неке бактерије или вируса.

За доручак сам имао пржени пиринач са јајетом, ово је први пут да нисам био у стању да поједем доручак.

А потом, је све наставило са проливом и мучнином. А касније се претворило у огромну главобољу. Главобољу сам касније морао некако решити, па сам отишао да се исповраћам и морам признати да ми је и било одмах лакше. Мучнина је нестала али пролив и даље врло присутан.

Недеља је био дан који сам провео у кревету, али како ми се чини биће још таквих дана, нажалост.

Понедељак, 11. септембар

Ево ме чекам доручак, овога пута само тост хлеб и врућа вода, пошто сам мишљења да само то помаже за мој ситуацију.

Успут сам проверавао смештај у Крабију и гледао мало плаже тамо.

Али и даље се нисам осећао како треба, поготово данас, када сам се знојио баш много. Много више него уобичајено.

Уторак, 12. септембар

Уторак је за мене почео рано, хоћу рећи да нисам спавао скоро ништа. Пошто ме је прошла главобоља, из неког необјашњивог разлога сам кренуо да играм Елдер Скролс – Леџендс на телефону. А та игра је невероватно заразна те сам је играо све до 5 ујутру, када сам видео колико је сати рекао сам себи доста, деинсталирао игру и легао да спавам. Нисам спавао много свега пар сати. Причао сам са девојком, урадио тоалету и отишао на доручак. Доручковао сам само двопек и пио топлу воду. За доручком сам упознао Американца из Јуте и причао са њим доста. Он исто путује по Азији те смо разменили мишљења иа запажања. Током приче сам се осетио баш лоше.

Завршили смо полако и кренуо сам ка соби, једва са пешачио. Стигао сам до кревета и стропоштао се у њега. Изненада сам почео да горим, мислим да имам грозницу и глава је почела силовито да ме боли. Покушавам да се усредсредим на неку мисао и да је држим не би ли заспао, али не иде сан од главобоље не иде на очи. Изненада ме хвата огромна малаксалост да нисам у стању да устанем из кревета. Трпим и надам се да ће да прође, али чак ни после неколико сати овакве медитације ништа ми није боље, Устајем да пробам да повратим али ништа неће да изађе. Враћам се у кревет.

Среда, 13. септембар

Четвртак, 14. септембар

 

 

 

 

Лађевац – Манастир Рача – Соколина – Бајина Башта

Зашто ићи?

Е сада, реч две о мом плану за овај викенд. Имао сам за идеју да идем на Тару да истражим Солотушку реку за коју сам нашао да је чиста и прелепа. Она иде све од Таре па до Бајине Баште.

Спремио сам се већ у петак, у суботу сам спаковао само воду. Кренуо сам на станицу у року и купио повратну карту до Таре (хотел Оморика). Обично не купујем повратне карте, јер стварно не знам хоћу ли имати места у превозу или ћу се уопште вратити аутобусом.

Субота, 8 јул

Крећем ка тоалету и ту испред улаза на пероне срећем Сању, пријатељицу Тањину са Таи Чија. Кажем јој да идем на Тару, а она осмехом одговара да и она иде тамо код Ђинђи, нењог тренера. Пошто и тамо постоји река (Рача) одлучујем да кренем са њом. Укрцали смо се у аутобус и даље причали све до Бајине Баште. Тамо смо обишли продавнице да она узме нешто хране и узели такси до Лађевца.

Стигли смо тамо брзо (мање од 10 км). Оставио сам ранац у кући и са нешто хране кренуо у обилазак краја. Прво сам покушао да нађем место за камп у селу али нисам нашао ништа сем мртве змије на путуВ. Вратиосам се до куће и продужио наниже, тамо је река са пејсажем као из неке џунгле. Стао сам тамо да поједем сир и мало хлеба (сир више нећу јести током дана, јер ми је исти тешко пао на стомак).

Место одакле је шетња почела
Место одакле је шетња почела
Река Рача изнад извора Лађевац
Река Рача изнад извора Лађевац

Завршио сам са тим делом реке и крећем наниже, пошто видим да постоји нека стаза која иде наниже, све до манастира Рача. Тражим и извор Лађевац по којем је читав овај крај добио назив. Стижем до моста и прелазим преко где је стаза јасна. Поред моста налази се табла са стиховима неког песника (такве табле ћу ксније виђати успут).

Костић је ту иза знака за почетак клисуре реке Раче
Костић је ту иза знака за почетак клисуре реке Раче
Овакве табле прате стазу
Овакве табле прате стазу

Наилазим на степенице и знак да је извор (Лађевац) горе на стени. Постоје камене степенице до горе. Крећем полако горе и наилазим на извор који пичи из стене као фурија. Улазим у воду до колена и перем лице.

Извор Лађевац
Извор Лађевац

Врело Лађевац – Алкално-термални извор крашког порекла са просечном температуром од 15 до 18 степени целзијуса. Издашност извора је 50 литара у секунди., пХ = 7,5. Сматра се да вода има лековита својства и да помаже у лечењу кожних и очних болести. Мештани Лађевац називају још и „топло врело“.

Вода из врела се слива преко стене даље у реку
Вода из врела се слива преко стене даље у реку
Стаза и слапови врела Лађевац
Стаза и слапови врела Лађевац

Крећем даље према манастиру са циљем да осмотрим подручје и нађем место да поставим шатор, Наилазим и на још један мостић скоро срушен од клизишта, неће још дуго да издржи ако вам неко не поправи ускоро.

Мостић спреман да се сруши, а шта ћемо после?
Мостић спреман да се сруши, а шта ћемо после?

Даље наилазим на клизиште. Први пут прелазим овакву врсту земље и иста је као песак пун воде, једноставно човек пропада кроз њу. Прелазим и ту препреку и хитам без проблема даље ка Манастиру.

Клизиште
Клизиште

Наилазим на део са клупама, столовима и надстрешњицом. Чини ми се као пригодно место за камп. Једино што није најбоље јесте недостатак мреже. 063 иначе не ради како треба у целом том подручју. Настављам даље, успут срећем неку групу која се упутила путем којим сам и ја дошао. Мимоилазимо се. Стижем ускоро, до пољане и до манастира. Зграде које окружују манастир изгледају узорно, да не кажем богато.

Пут у предео испред манастира
Пут у предео испред манастира
Зграде које окружују манастир
Зграде које окружују манастир

Хитам назад са циљем да што пре измем ранац и поставим га негде овде. Успут наилазим на исту групу са којом сам се мимоишао малочас. Они не журе никуда. Претичем их, кренули су до извора Лађевац. Имају два искусна планинара са собом који им помажу. Користе канап да би помогли осталима да пређу клизиште.

Поново клизиште, тог дана сам га прешао чак 3 пута
Поново клизиште, тог дана сам га прешао чак 3 пута

Пролазим испод извора и видим Сању и њену пријатељицу како иде у мом правцу. Поздрављамо се и ја настављам ка кући хде сам оставио своје ствари. Солазим, узимам ствари и мало причам с Ђинђи.

Стаза је поред реке и шуми
Стаза је поред реке и шуми

Крећем пут мог кампа. Поново срећем Сању и њену пријатељицу. Договарамо се за сутра, али нисам био сигуран да ћемо сутра стварно и ићи. Поздрављамо се и крећем пут кампа. Прелазим клизиште, али највећи проблем је што сам се испрљао на једном обореном деблу којег су омладинци пре мене запрљали. Ипак су могли да га опкораче а не да га газе.

Шатор на столу, најлуђе до сада, али сам ипак одустао од тога
Шатор на столу, најлуђе до сада, али сам ипак одустао од тога

Стижем до клупица и стављам шатор на сто. Мислим да ћу тако бити комотнији. Ипак крећем до манастира. Наилазим ма човека који излази из зграде и питам га да ли могу да кампујем тамо, иза, на ливади. Он каже да мора да позове игумана и затражи дозволу од њега. Звао је игумана и он се сложио да поставим шатор. Мени је био циљ да спавам тамо и причам са мојом Њи.

Крећем назад по шатор. Пакујем ствари у ранац, а шатор носим, онако подигнут, у рукама. Постављам га на ливаду поред једног објекта. Тешко је убости клинове у земљу јер ми се чини да је каменито испод тако да ни не гурам јако да се клинови не би савили. Остатак вечери проводим причајући са Њи.

Недеља, 9 јул

Будим се рано. Причам са мојом Њи. Излазим из шатора око 7. Припремам доручак и пакујем ствари. Крећем даље нешто после 8.

Једно-ноћна кућа, и сто за доручак
Једно-ноћна кућа, и сто за доручак

Сада идем другим путем, тако да поруком обавештавам Сању да сам кренуо и ако жели да може да ми се придружи. Касније ми одговара да неће, ок. Крећем навише асфалтираним путем пратећи мапс.ме.

Овај предео је насељен тако да има ливада
Овај предео је насељен тако да има ливада
Кречана - не ја, него ово на слици
Кречана – не ја, него ово на слици
Обожавам овакве погледе са брдима у позадини
Обожавам овакве погледе са брдима у позадини

Међутим овога пута ме мапс много зафркава, све наилазим на неке путеве који не постоје. Значи пар километара хода у једном правцу, а онда схватим да не могу даље. Ипак на крају долазим до једног дворишта где чујем да човек каже „ево га Швеђанин“, хахаха. Одговарам гласно да нисам Швеђанин и потом причамо мало. Питам их како да дођем до врха Соколина. Одговарају ми да прођем кроз њихово двориште и скренем десно на првој раскрсници. Тако сам и учинио (успут сам појео и мало малина из њиховог малињака :)).

 

Сада, када сам на правом путу, имам још неколико одлука да учиним. Односе се на избор пута који су планинари правили (имам руту скинуту са сајта планинара Таре). Кретао сам се кроз шуму да би препречио пут, али једну грешку сам учинио: нисам ставио камашне. Тако да су ми сада ноге тотално изгребене. Када сам увидео своју грешку ставио сам камашне. После тога је све било много боље. Некада се питам зашто то радим? Зашто не носим ствари које сам понео за то?

Стигао сам на плато где се литица налази. Стижем до путоказа који указује на стазу ка литици и испод тога стоји табла са упозорењем о медведима, хахаха. Крећем се стазом која иде кроз шуму и стиже до великог ложишта. Даље нема видљивије стазе те крећем где сам успео да видим да су људи прошли туда. Атижем до лотице и стварно је ипозантна. Ме само да је доста висока него и дрвеће које расте ту одмах са стране је чиме још страшнијом. Чукем неке гласове, нисам сам тамо. Правим доста фотки. И крећем се у правцу гласова. Мимоилазим се са неким момцима и ускоро стижем до највише тачке литице. Да напоменем да сам нашао на један камен на којем су уврнути шрафови, вероватно за алпинисте који су се пели/спуштали низ литицу. На врху се пењем на највиши камен и правим видео у круг.

Завршио сам са литицом и враћам се полако ка Бајиној Башти. Циљ ми је да стигнем до 3. Са обзиром на то да сам рано кренуо и да имам отприлике 10 километара да пређем требао би да стигнем доста пре времена (барем два сата).

Интересантно хе то да све док нисам стигао до улаза у Бајину Башту нисам имао асфалтни пут. У Бајиној Башти сунце је пекло бар за неколико степени више, тако да ме поштено ошурило сок нисам стигао до аутобуске станице. На аутобуској станици, у тоалету, на славини без лавабоа, сам опрао лице, горњи део тела и ноге. Отишао до продавнице ту пар метара поред и купио једну воду коју сам одмах и попио као и другу воду и 7 дејс бејк ролс које сам конзумирао у аутобусу (који су ми после дали лош укус у устима). Аутобус је био пун, али куриозитет је што није било места за торбе! На сву срећу аутобус је имао доата места у делу изнад седишта, тако да сам ранац лако углавио тамо. Пут је прошао лагано, а имао сам и саговорника, старијег господина.

Закључак

Лепо је мењати планове, јер то ти освежава мозак. Такође не треба очекивати ништа од људи, и треба их слушати (не и послушати увек :)).

Људи су заробљени својим ритуалима и мислима, тако да их не треба дирати.

Још једном се потврдило да је излет у природу која је комбинација шуме и воде најбољи за вруће дане с тим да мора да се рачуна на велику влажност тамо. Мада у Градцу ниаам осетио толику влажност, али ипак је постојала и тамо.

Тара је непресушан извор стаза и оредивних призора. Ако рачунам на број стаза које је планинарско друштво поставило на сајт, не би стигао да обиђем све за 3 године!

Нисам био ништа уморан иако сам у недељу пешачио 20 км, 6 сати на 30 степени ако не и више.

Градац река и кањон, Ваљево

Зашто ићи?

Река градац је јако чиста (и хладна). Има доста шуме тамо, а сада је почетак јула. Потребно је отићи негде где је свеже.

Ваљево се налази на 96 километара југо-западно од Београда. Има доста редовних аутобуских линија до тамо и назад. Путује се до 2 сата, а некада и мање. Тако да је сасвим добра варијанта за викенд шетњу.

Већ сам био тамо једанпут са Бојаном, али тада смо ишли бициклима те је наше кретање било доста ограничено. Сада идем пешке и бићу доста слободнији да лутам около.

Од опреме сам понео: мат за лежање, кесу са водом, 10 метара канапа, спејс бленкет, чеону лампу, гојзерице, рукавице, један штап за планинарење, јапанке, камеру Д5300 са два објектива 18-55мм и 70-300мм и остале ситне ствари од прибора за хитну помоћ до свећа.

Од хране сам понео доста ствари: кутију овсених пахуљица умешаних са сувим грожђем, парче хлеба којег сам пекао пре неки дан, две јабуке, кутијицу зрневља, кесицу урми и суд да би скувао резанца са пофинчом.

Све у свему понео сам доста ствари да не будем гладан и да ми не буде досадно.

Субота

Пробудио сам се рано, око 5 али ипак морам да журим, јер док једем и док се спакујем требаће ми времена. Крећем напоље око 6:10 хитам на станицу. И док сам хитао пут станице сетим се да нисам понео кашику. То ме брине, али размишљам како ћу да дођем до ње. Долазим ускоро на станицу. Чекам 16, долази 23 и стаје испред нас и отвара врата. Један човек пита нешто возача и улази у воѕило, ми остали пратимо. Један чича ме пита који је аутобус, ја му одговарам „вероватно је 16, шта знам ја“. Не мало после кренули смо. Аутобус иде солидно, није много брз али довољно. Стижем ускоро до Зеленог венца, излазим из аутобуса и пролазим поред дела пијаце где продају све и свашта. Међутим тек су сада почели да се распремају, ипак је сувише рано.

Трчим лагано ка станици, у питању су минуте. Осећам и притисак у стомаку, иде ми се у тоалет, али да ли ћу имати времена за то? Купујем карту (800 и нешто динара), гледам на сат и имам свега пар минута времена. Трчим у тоалет, обављам нужду (имали су тоалет папира) и трчим ка аутобусу. Тек што сам дошао до аутобуса приметио сам да су возач и кондуктер кренули у аутобус. Питам јел  то тај аутобус и уз одговор у лету улазим у њега. Одмах по томе су кренули. Можеш замислити колико је мало фалило да закасним. Мислим, имао би аутобус сваки сат времена после, али ипак боље је раније да одем. У аутобусу су сам пола пута преспавао. Стижемо око 9 на станицу превозника Еуробус, они имају и ластину станицу посебно. Излазим из аутобуса и гледам мапу и компас.

Имам на мапс.ме већ скинут трек. Нисам планирао да идем цео трејл већ само делове поред реке зато што су покривени шумом већином и не желим да горим на бесомучном сунцу.

До почетка шуме имам око 3 и по километра, тако да сам се одмах упутио у том правцу. Успут улазим у гвожђару и питам да ли имају кашику (потез очајника), а касније обилазим и локалну пијацу и питам тамо у продавници прибора за домаћинство. Они имају али продају у комплету. Нећу да узмем 6 кашика јер ми не требају! Крећем даље и полако одустајем од идеје куповине кашике.

Млин воденица у Ваљеву
Млин воденица у Ваљеву

Кућа је све мање и мање. Поред мене пролази један дечко трчећи, брате свака част то ценим. Као човек који и сам воли да потрчи,  тркачи су ми увек радо виђени људи на улици. Ускоро га срећем поново како трчи узбрдо, жали ми се да је имао велике повреде као младић, мада сада нема више од 30 и коју. Каже да воли Градац и да често долази овде поздрављамо се и ја настављам даље.

Успут сам наишао на дивље шљиве, неке киселе а неке зреле. Киселе сам понео са собом,  а зреле одмах средио.

Дивље шљиве
Дивље шљиве

Успут наилазим на доста људи,  а и ресторана.  Колски пут води до неког приватног поседа где наставља стаза поред реке.  Стаза је каменита тако да је много боље ићи гојзерицама и то и чиним.  Сазувам јапанке и облачим гојзерице.

Неки ресторани имају чак и спортске терене за комплетан угођај
Неки ресторани имају чак и спортске терене за комплетан угођај
Време је за гојзерице
Време је за гојзерице

Кањон је махом камених и шумовит,  али понека ливада ту и тамо пукне на видику.

Ливада као из снова
Ливада као из снова

Још пре сам видео на мапс.ме да у овом подручју има доста пећина.  Био сам спреман да посетим барем једну.  И то се ускоро и десило.  Пећина се налази одмах са леве стране стазе и зове се Дегурићка пећина. Из ње избија вода и свод је висок да може лако да се крећеш кроз њу.  Међутим,  проблем је ићи даље јер вода покрива од зида до зида пећине.

Дегурићка пећина
Дегурићка пећина

Стаза је предивна,  нимало тешка а интересантна. Ускоро се одвајам од реке и крећем преко мањег брда.  Брдо јесте мало,  али ме износило :).  Интересантан је путоказ планинарског друштва,  врло је упечатљив.

Луксузни путоказ на лакој стази
Луксузни путоказ на лакој стази

Тек када се попнем мало више видим како је све ово дивно.

Права слика и прилика реке Градац
Права слика и прилика реке Градац

Овим путем иначе пролази и пруга Београд Вар.  Бројни тунели и понеки воз :).

Тунел на прузи у кањону
Тунел на прузи у кањону
Воз који је у баш том моменту пролазио пругом
Воз који је у баш том моменту пролазио пругом

У међувремену сам имао и мањих потешкоћа да пређем један део стазе због већег нагиба,и прашине које клиза,  али то је махом и било најтеже на овој стази. Ускоро стижем и до једног етно домаћинства.  Они примају госте током дана и обезбеђују им локалне специјалитети и пиће.

Котлић и нешто испод сача
Котлић и нешто испод сача
Етно домаћинство поред реке
Етно домаћинство поред реке

Стазица даље води поред реке,  без много одвајања и успона. Доста људи има тамо сада,  неки су дошли да се сунчају,  неки одмарају,  роштиљају и освежавају хладним пивом,  а неки чак и пецају.

Ускоро пристижем на моје коначно одредиште –  извор.  На мапи (и у стварности)  река дотиче још из далека истим коритом,  али из неког мени нејасног разлога она званично настаје на овом извору.

Извор зелена, место где настаје река Градац
Извор зелена, место где настаје река Градац

Ту сам одлучио да се одморим мало,  да се сунчам и да се можда и окупам.  Што се тиче купања ту постоји један проблем,  наиме река Градац  али за јако хладну реку.  Неки кажу да јој је температура испод 14 степени.  Купати се у тако хладној води када је спољашња температура већа од 30 степени је стварно изазовно.

Поставио сам терма-рест на тло и уживао.  Пошто има доста бубица свуда одлучио сам са сликам коју.

Једна од многих љубитељица цвећа
Једна од многих љубитељица цвећа

Ухватио сам доста оваквих слика.  Потом сам јео хлеба и јабука!

Домаћи хлеб који сам својеручно испекао, добро је дошао за ову прилику
Домаћи хлеб који сам својеручно испекао, добро је дошао за ову прилику

И ушао сам пар пута у реку и ледена је као змија. Потом су почели људи да се појављују,  прво један пар па затим и група мушкараца,  можда неких десетак. Мало су прошетали кроз воду,  мало причали и отишли. Тек онда сам се усудио да легнем у ладно реку.  Толико је ладна да после одређеног времена руке и ноге почињу да боле.

Ако 2 сата сам провео тамо, потом спаковао своје ствари и кренуо пут станице.  Одатле сам имао негде око 10км пешачења.

Током хода сам схватио да би морао да трчим део пута ако желим стићи до 6 сати на станицу (аутобуску). Кренуо сам лаганим трчањем и стигао на станицу на време. Преобуо сам се у јапанке и сместио у аутобус.

За 2 сата сам био назад у Београду и ускоро и у стану.

Још пар слика које не прате овај текст:

Камилица
Камилица
Кристално чиста,  хладна река путује по каменитом путу
Кристално чиста, хладна река путује по каменитом путу

Закључак

Ако желите брзо да стигнете на савршену локацију за одмор и шетњу,  Градац код Ваљева је идеално место.  Од станице до извора има 10 километара и то би требало да буде шетња без по муке,  а опет довољна да направи разлику.

 

Увац са Суи 11-12 Јун

Зашто ићи?

Мислим да Увац сам по себи не треба објашњавати. Суи је пожелела да ово место посети и ја сам ту да јој помогнем и правим друштво. Паковање смо завршили и петак увече и легли подоста касно.

Субота

Навијен сат нас буди у 4:20. Устајемо обављамо тоалету и доручкујемо. Зовем такси и излазимо напоље. Стижемо са таксијем на бубањ поток ауто пијацу. Ту чекамо још пар минута и стижу Урош и Никола. Улазимоу Алфу и крећемо на пут дуг 160 км до пожете. Урош вози перфектно и брзо. Стижемо тамо за нешто јаче од два сата. Излазимо на петљи и налазимо свој пут до места за стопирање. Убрзо заустављамо човека који иде до Ариља. Није много, али смо срећни. Суи поготово, јер је зауставила прво возило. Човек ми прича да иде често у Египат и да је баш недавно стигао са летовања одатле. Стижемо брзо у Ариље, Суи одлази да купи храну и воду. Враћа се и настављамо да стопирамо. Стао нам је старији човек. Живео је о радио у Аустралији. Много хвали Аустралију. Сада је у пензији и овде је, жена и деца су му тамо. Пролазимо поред бројних малињака. Објашњавам Суи да је ово земља бројна са макињацима. Пут је дужи и човек вози полако. Ускоро стижемо до Ивањице. Стали смо до ћумуране. Искористио сам прилику да замолим за мало ћумура. Мислио сам да смо близу петљи за одвајање за Сјеницу па се опраштамо од господина. Свраћамо успут до тоалета и до продавнице. Мало даље чујемо и музику. Суи хоће да провери дешавање. У питању је једна свадба. Почиње са пуцањем. Ту је и музука. Сви чекају да се млада појави. Суи се нашла са човеком који је 24 године већ у Хонг Конгу и не може да верује то. Задржали смо се добрих око сат времена тамо.

Крећемо пут раскрснице која води до сјенице. Успут пролазимо кроз срце града. Хватамо лепе слике.  Налазкмо лако излаз из града. Стајемо тамо и можда смо и први пут забринути да нећемо дуго зауставити ништа. Упорно чекамо да кола наиђу и онда стопирамо. Услоро наилазе два човека која стају. Суисе некако подвлачи испор ручке косачице и седа у средину, ја сам са леве стране. Људи су љубазни. Причамо много ствари. Суи се распитује о смештају. Људи стају да Суи фотографише, успут једу хлеба и саламе. Нас нуде Суи једе, а ја одбијам. На крају и ја прихватам јер је човек упоран. После фотографисања и јела крећемо даље. Успут узимамо телефон од човека и сазнајемо неке ствари као ону да у кампу можемо да спавамо и кига да питамо тамо за све детаље у вези са околином. Убрзо стижемо на почетак стазе непосредно испред обале језера. Презувам се и сређујемо опрему и полако крећемо према кампу. Успут је осушевљење од стране Суи приметно. Често застаје да дотографише. Стижемо до кампа, налазимо се са Славицом и прочамо око разних детаља у вези са самим кампом и околином.

После разговора са њима одлучујемо да оставимо шатор и вреће у кампу јер ћемо касније да се вратимо ту да спавамо. Узимамо храну и воду са собом са циљем да направимо вечеру успут.

Крећемо стазом која води ка видиковцу. Благ је успон. Успут причамо и уживамо у благодетима природе око нас. Застајемл на пар места да се одморимо и урадимо коју слику. Иначе данас смо видели доста људи на локацији. Закључили смо да их аутобус можда вози до видиковца, а да с онда  они само спуштају до главног пута. Међутим, када је једна група прошла више их није било. Стижемо ускоро до видиковца. Пењемо се на дрвену платформу и креће фото сешн. Мало ппсле крећемо ка стени са које би требало да видимо лешинаре. Успут видимо 2 коња како безбрижно пасу. Ускоро стижемо до краја стазе. Ипак не видимо нити једног супа. После пар фотки крећемл са припремом вечере. Имамо ћумур, тако да нам неће требати много сувих дрва. Налазимо одмах суво шибље непосредно поред нас идеално за потпалу ватре.. Крећем у акцију и док Суи прпипрема храну за термичку обраду ја припремам гнездо од ситних гранчица и вадим потпаљивач (натопљену ватру са вазелином) и упаљач. Ватра се добро распламсава те додакем мало ћумура. Ускоро имамо праву ватру. Стављамо лук да се динста и можда још нешто, па додајемо воду и тестенину, додајемо у кесицу супе, а и још неке ситнице који се сада и не могу сетити. Пошто смо све успешно скували, делимо између чинија, а ја покушавам у преосталом жару да испечем кромпир.

У току процеса кувања изненада сам приметио огромне птичурине како круже изнад нас.  Викнух „Суи дај камеру“ и бацих се на снимање. Стварно су велике, распон крила је и више од метар, можда метар и по. Невероватан призор. Још као мали сам имао једном страх од јастреба који је кружио око мене по повратку у бакину кућу. Међутим сада нисам имао такав страх, већ само велико поштовање према овим огромним птицама. Постојање ових птица на овим подручјима само говори у природном систему који се овде налази и његовој разноврсности.

Вечера је била изврсна и кренули смо са паковањем ствари. Оставили смо неколико кришака хлеба птицама. Спаковани кренули смо убрзаним ходом назад до кампа. Не можемо да се вратимо за дана и тога смо свесни, али ја аам понео лампу на чело, то ће да нам помогне таман. Једино брину иблаци и грмљавина неколико десетина километара у даљини.

При повратку кжеж Суи да не жури и хвазтамо последње фотке за данас. На једном месту смо и залутали, али смо се и безо вратили на прави пут. Ускоро наилазимо на мост, а онда ту је и камп. Вратили смо се.

Питам Суи да ли хоће нешто да попије, ја би да попијем фанту, а и пиво. Она никако не жели то, каже само топлу воду. Одлазим до Славице и узимам пића, враћам се одмах до шатора. Улазимо у шатор и спремамо се за спавање окренули смо главе ка ногама. Суи је забринута да ћемо да покиснемо, покушавам да је разуверим. Некада моја моћ убеђивања није баш најбоља. Чак гурамо и спејс бег у простор између комарника и спољнег плашта. Мислим да то нема смисла, али ајде нека буде тако. Ја уживам док Суи брине, испијам фанту, а после и пиво. Скидам све сем доњег веша да мо буде комотније. Земља је мекана и полако тонем у сан. Нешто касније буди ме грмљавина, сева свуда и осветљава шатор комплетног. Киша је падала, чак мало и јача, али као што сам претпоставио, шатор није пустио.

Недеља

Устајемо рано, дивно је јутро. Сунце греје, мада је значајно свежије. Припремамо доручак, стварно свега има на столу поред. Не сећам се сада, али сам ишао до Славице и некако ми је рекла…, а да знам сада: Суи је питала за тошлу воду. Ја сам отишао до Славице да је донесем, а успут ми је Славица рекла да има још и мекике (које волим пуно) и добро познати сјеничкк сир . има још ствари, али ја узимам неколико мекика и мало сира за Суи.

Једемо полако, уживамо у успеху. Пакујемо ствари. Време не да се пође. Суи жели да се врати, да оде до Ужица и тамо да одстане. Спаковали смо ствари. Суи жели да ми утрапи подлогу за спавање коју сам дао њој да користи, да је вратим кући, али ја не желим, већ сам пун ко брод. Идемо да се поздравимо са Славицом. Саветује са се вратимо преко Нове Вароши и Златибора. Прихватамо ову идеју и крећемо.

Прво треба стићи до Сјенице. Стижемо до места одакле смо к почели шетњу на Увац, поправљамо гардеробу и крећемо полако. Тек што смо кренули, избацујем прст и стаје човек у џипу. Име му је Рамо. Видео сам га пре 2 седмице када је био сам неким планинарима / туристима. Каже да је вођа планинарског клуба Змајевац и да има доста интересантних локација поред Увца за обићи. Истиче реку Сопотницу и каже да може прићи њој преко планине Јадовник. Причам му неке моје авантуре и представљам Суи.

Ускоро стижемо у Сјеницу. Предочили смо му наш план да стигнемо до Ужица преко Нове Вароши. Схватајући то, стаје нам на раскрсници која води до Нове Вароши. Излазимо из аута и пријатељски се растајемо уз неизбежно фотографисање. Крећемо Суи и ја ка излазу из Сјенице. Долазимо до пумпе и ту одлучујемо да стопирамо. Аута која долазе махом су пуна, што говори да се људи не расипају енергијом. Стао нам је један и тражио да платимо 500 динара за вожњу, али Суи није хтела. После тога смо зауставили аутобус до Нове Вароши и добро одморили у њему.

Буди нас глас кондуктера који објављује долазак у Нову Варош. Хитамо напоље и узимамо наше ствари. Обављамо тоалету и крећемо ка излази из града са циљем да стопирамо до Ужица. Суи пружа руку и већ стаје један младић. Некако се гурамо у ауто и крећемо ка Ужицу. Успут пролазимо покрај Златара и Златарског језера, а касније и поред Златибора.

70-так километара смо савладали и стигли у Ужице. Пријатељ нас оставља испред болнице. Суи мало драми пошто јој нови домаћин није дао прецизна упутства како да дође до њега. На крају после доста распитивања остаје да чекамо аутобус за Севојно. Бус стиже, она излази код пумпе, а ја идем до окретнице и прелазим у други аутобус. Једна жена нам је много помогла саветима где и како.

Крећемо и ускоро излазим на магистрали, прелазим на другу страну пута и стопирам. Циљ ми је да стигнем до Чачка. Кола стају, човек је сам. Питам да ли могу до Чачка. Каже да могу и убацујем ранац на задње седиште. Водим рачуна да не испрљам седиште. Седам и крећемо ка Чачку. Иван ми каже да је стао зато што носим ранац. Крећемо у причу која неће престати све до Београда, да, Иван иде све до Београда и ја ћу да идем са њим! Иван је приватник, предузетник. Ради са неким Данцима, нешто у вези са избеглицама. Самоук је, али много ради. И ја сада размишљам да ли је то у ствари да постоје две групе људи: школовани људи и приучени људи. Приучену људи раде много више од школованих људи. Школовани људи као да мисле да су апсолутни у свом знању и да нема простора за више, док су нешколовани људи ухваћени у вртлог без граница.

Причамо о многим стварима, кажем му да сам пронашао девојку из Вијетнама и да ћу са њом да проведем неко време у Бурми, а и да сам озбиљан у плановима са њом.

Планинарење и уживање у природи нам је заједничко такође. Он иде једном годишње до Кумбора где кампује са пријатељима. Стижемо до Љига и хвата нас гужва на Ибарско магистрали. Настављамо причу и ускоро смо у Београду. Вози ме све до Јужног булевара где излазим. Много добро је све, стижем у једном цугу за 3 сата.

Убрзо хватам и превоз до стана.

Закључак

Пуовање у друштву је забавно. Путовање са странцем је још забавније. Кретали смо се динамично, без великих застоја. Лако дошли до циља и уживали у свему. Такође ово је било први пут да спавам са неким у шатору и било је стварно удобно. Радујем се унапред једној оваквој авантури.

 

Терцеира (Азорска острва)

Зашто ићи?

Ако имаш пријатеља који има такву идеју и ако је то острво Терцеира, онда зашто да не. Ићићемо на пет дана, стим да ћемо 2 дана провести у путу скоро цео дан. Припремио сам се за могућност планинарења, понео сам ципеле, камашне, лампу, астро ћебе, јакну, ногавице и још понешто. Носим и Никон Д5300 са телефото објективом, укупна тежина опреме око 7 кг. Очекујемо лепо време тамо температуру око 25 степени и наравно, сунчане дане.

Дан 1 – субота

Устао сам рано, око пола 5. Спремио доручак и дописивао се са Суи Суи (кинескиња која ће да дође ускоро до мене). Милан је дошао по мене у 5:40 и полако смо кренули ка аеродрому. Са нама да нас испрате кренули су Јасмина његова жена и његов син Владимир. Стигли смо око 6 на аеродром, и кренули на сигурносну проверу и брзо то завршили. Пошто сам урадио пријаву лета онлајн нисмо се нигде задржавали више него сто смо морали.

Укрцали смо се у авион и полетели у 7:30. Ер Србија ме изненадила са веганским сендвичом и јабуком. Лет је миран и угодан.

Стижемо у Цирих, на време, после сат и по лета. Укључујем се на аеродромски интернет и зовем Милановог брата. Он је већ ту негде и налазимо се са њим. Шетамо около и на крају седамо.

Причамо и тако иде време. Следећи лет је у 13:55 за Лисабон. Завршавамо причу, растајемо се од Бојана и крећемо ка лету. Укрцавамо интересантнан зеленкасти авион. Овај лет би требало да траје два и по сата. Испочетка сам нешто преморен, али мало после ми је боље. Храну за овај лет нисам могао да поручим, али сам добио један природан сок (тако кажу) и касније још 2 два са крекерима и то од стјуардеса директно.

У 15:40 стижемо, по локалном времену. Авион за Терцеиру имамо у 6 сати. Чекамо да се појави број гејта на огласном екрану. Освежио сам се воћном салатом.

Ево нас на излазу број 22, чекамо да отворе излаз. Интересантно је приметити да су сви старији људи овде који чекају лет. Мало има људи.

Укрцали смо се у авион и пун је! Атмосфера је добра. Милан се опет на своја леђа извукао и задржао место до прозора. Спава ми се, зевам.

Лет је сада увелико у току. Опет сам се снашао за парче хлеба и биљни маслац. Милан се распричао са комшијама. Надам се да ћемо ускоро да стигнемо, овај лет ми траје нешто дуже од претходних.

Стигли смо на аеродром Фејес. Милан је успут нашао још пријатеља и замолио их да нам помогну око рент-а-кар.
Дошли смо на шалтер рент-а-кар и платили 900 еур резервацију за ауто. После провере аута смо кренули до Ангре. Успут смо се забављали снимајући околину апаратом и мобилним телефоном. Време је било облачно, магловито и са слабом кишом. На улазу у Ангру смо наишли на статуе бикова. Касније смо сазнали за легенду (или стварност) да су први шпански освајачи били отерани са острва од стране једне жене која је пустила својњ бикове на њу. Од тада се бикови редовно пуштају по учивжцама (на жалост нисмо видели ни једног). Убрзо смо стигли испред хотела. Уз помоћ неке две жене успели смо да дозовемо радника да нам отвори врата собе. После много тражења коначно сам у кревету у једној соби.

Нисмо изашли нигде већ кренули да спавамо. Пошто Милан толико хрче био сам принуђен да изађем из собе и легнем на софу у предсобљу.

Дан 2 – Недеља

Спавао сам на каучу у дневној соби и разни звуковк су ме будили: врата наше собе што су лупала, звук воде из купатила, неке машине што су се аутоматски укључивале и жена што је стењала из суседне собе. Онда ј две жене што су дошле касно и тражиле рецепционара. Помогао сам им тако што сам им дао телефон објекта и наставио да спавам. Милан ме јутрос пробудио питајући ме зашто сам тамо, рекао сам му да нисам могао да спавам јер много хрче, али и да га разумем јер хркање је велики проблем иначе. Прешао сам поново у собу, он је убрзо отишао негде, а ја сам наставио да спавам.

Сада је пола 9 по локалном времену идем да се истуширам и доручкујем, а после ћу да видим шта ћу.

Нисам се истуширао, јер нисам знао пустити топлу воду (опет сам мислио да знам). Милан је дошао из супермаркета и донео неку храну. Сели смо да доручкујемо. Таман што смо били при крају дошао је газда и кренули смо да разрешимо дилему око собе. На крају смо и то решили. Соба нас је изашла 140€ баш како смо и мислили.

Непотребна фрка око собе је била јуче. Власник ми је дао неку мапу и рекао да одемо на нека места која је обележио на мапи. Прво где смо отишли је пијаца, тамо смо купили свашта нешто. Од интересантних ствари то је зелени боб, цигара, биљна паста за зубе и четврт лубенице! Кренули смо на једно брдо које је голо и служи за испашу говеда. Поља на брдима су испарцелисана и ограђена каменим оградама. Доста времена смо провели на тим брдима, мењали смо место са времена на време, а ризори су били све бољи и бољи. Чиста ваздух, уредни путеви, пеиеода савршено усклађена са ситуацијом и бескрајан океан.

Поглед пуца на океан, а ту је и ‘преполовљено“ острво које личи на векну хлеба коју ке неко покидао на два дела.

Враћамо се у Ангру са циљем да одемо у Национални парк који се налази испод града. Успут се спуштамо до магистрале „ештрада регионале“ и пролазимо кроз неко село успут.

Е да, хтели смо да приђемо мору што ближе. Па смо скренули у једно јако уску улицу, и на дну смо схватили да не можемо да се спустимо до мора никако, али онда смо схватили да имамо други проблем, нисмо могли са пандом да се вратимо у рикверц. Морали смо да се окренемо тамо. Са једне стране је камени зид, а са друге 2 метра пад у њиву. На срећу ту је била и једна ограда, отворио сам ограду а Милан је успео да скрене ауто у њиву и касније окрене ка излазу. Ова акције је проузроковала паљење ламела мењача. Било је опасно како Милан каже, али ће да прође.
Стигли смо брзо у марину и гледали како са дођемо до парка. Питали смо неког човека са нам објасни. Проблем је, када смо долазили, налетели смо на улицу која је била блокирана и то нам је пореметилл читаву концепцију. Кренули смо сада обилазним путем и стигли до улаза у парк.

Возили смо до самог врха. На врху смо затекли споменик и место за камп. Такође ту је био и један стадион а на њему срне!

Милан је остао мало да одмори на клупи, а ја сам одлучио да одем до оближње шуме и мало процуњам.

Ту је прво кратер који је обрастао у растиње али јасно се види удубљење.
Затим стижем до врха који омогућава диван поглед на пучину. Ту је био и један момак који је осматрао где се китови налазе. Дао ми је да погледам кроз двоглед и видео сам кита како излази на површину и шприца воду у ваздух. Његов посао је да наводи брод на китове, пошто то је туристичка атракција.

Касније смо Милан и ја обишли исто место, али није било вејл вочера више тамо.

Кренуо сам и другом стазом на још један камен и видео да тамо се галебови гнезде. Сликао сам доста.

У повратку назад сам наишао на срну поново. Она је мирно пасла поред пута и није се много обазирала на мене. Нашао сам Милана како лежи у хладовини. Кренули смо назад.

Вратили смо се у собу. Милан је остао у соби, а ја сам кренуо у град да купим још нешто за јело.

Успут сам прошао кроз град и видео неке интересантне зграде и ствари. Као Индијанска продавница, кафић са сликама из прошлости и заставу са српом и чекићем.

Хтео сам да припремим вечеру али Милан је хтео да се окупа. Па сам кренуо са њим. Успут налазим у видокругу још интересантнијих ствари: графит, скејтбордере и старе зграде.

Пошто је вода била много хладна, Милан је одлучио да не плива и кренули смо назад у собу да одмарамо и спремамо вечеру.

Апартман је сачињен од неколико соба, дневног боравка и кухиње. Кухиња је добро опремљена, тако да нам је омогућила да спремамо храну без проблема.

Спремили смо младе кромпириће и салату, а било је и још прилога. Колико се сећам, после вечере смо кренули у вожњу око острва, тако је Милан желео. Кренули смо лево од Ангре.

Најинтересантнија ствар је била шума код Сант Барбаре националног парка. Шума је толико густа, а и дрвећа су нестварних облика. Сталк смо ту на један паркинг и уживали у звуковима приророде. Кренули смо ка северу и онда на ксток правећи известан полукруг. На моје инсистирање Милан се сложио да не идемо скроз око острва, већ да прођемо магистралом кроѕ њега.
Ову ноћ сам исто спавао у дневној соби.

Дан 3 – понедељак

Данас, после тоалета и доручка крећемо

Увац језеро и меандри

Зашто ићи?

Увац језеро и његови меандри су светски познати. И зашто онда не отићи и не обићи их. Нашао сам трек на стазе и богазе и убацио га мапс.ме и овога пута, по први пут и и орукс мапс. Још од почетка седмице ме ова идеја држала и онда сам у петак увече припремио ствари, јер аутобус за Сјеницу полази у 5:55 и ујутру неће бити времема за паковање.

Овога пута ћу први пут у реалним условима тестирати нови шатор (прошли пут сам га поставио у чеку када сам ишао на Троглав). Такође носим и нови објектив Никон 70-300 мм од којег очекујем да ће недоступне пределе и животиње детаљно да ми приближи.

Субота

Устајем рано, пре 4 доручкујем и облачим се и убрзо сам на станици. Овога пута ниаам заборавио ништа од опреме, међутим стомак ме боли и принуђен сам да жјрим у тоалет. Аутобус је кренуо на време, имам 6 сати дуг пут. Што ме буни, пошто је све до Ивањице аутобус ишао баш брзо и онда задњих 40 так километара никако да прође. У први мах то је нон-стоп успон, а онда кривина до кривине. Припремам се и излазим испред једне кривине, видим доста људи – читав аутобус. Мислим логично је, ипак је Увац познато и популарно туристичко место.

Читав аутобус људу на почетку стазе, али нико није ишао стазом
Читав аутобус људу на почетку стазе, али нико није ишао стазом

Овде нема збуњивања, стаза прати језеро аа његове десне стране (лева страна је у шуми и жбуњу). Углавном је благи успон и има камења, али и земље. Растиње је углавном ниско, смрече, брезе и жбуневи. Увлавном су све ливаде.

Ливаде око Увца
Ливаде око Увца

Прво се наилази на камп.

Камп "Увац"
Камп „Увац“

А затим и висећи мост, који сам одмах опробао. Мада ми није јасна његова сврха, јер на другој страни готово и да нема пута. Као да га је неко грешком ставио овде. Ипак мост је леп, а и омогућава да се фотка језеро ближе.

Висећи мост који прелази на другу страну језера
Висећи мост који прелази на другу страну језера

Идем даље и са леве стране опажам место где је неко ложио ватру, прилазим, леп видик. Можда би могао овде камповати..

Мој камп
Мој камп

Бројни чамци шпартају језером и носе туристе.

Пловило за обилазак језера
Пловило за обилазак језера

Поглед ми бежи на другу страну која је много зарасла у растиње.

Друга страна, неки други пут :)
Друга страна, неки други пут 🙂

Даље наилазим на усамљеног, али везаног коња каји пасе на ливади.

Кобила везана ланцом
Кобила везана ланцом

Затим то је и један поток.

Поток
Поток

Иначе време је сунчано. Код следећег видиковца зове ме шеф и жали се да му неки извештај не ради. Трошим ту неко време да поправим то и крећем даље. Успут сликам неке рупе у стенама. Да ли може да им се приђе, питам се, али настављам даље.

Јели пећина или само рупа?
Јели пећина или само рупа?

Поглед на кањон је феноменалан.

Ливада и кањон
Ливада и кањон

Ливаде са травом као на стадиону Вимблдона.

Ливаде и ниже растиње
Ливаде и ниже растиње

Меандри.

Меандри језера Увац
Меандри језера Увац

Ускоро наилазим на знак за видиковац, али пре њега примећујем стазу којом идем и која ме води све до воде.

Офроад који води до воде
Офроад који води до воде

Облаци и планине, нераздвојни су пријатељи.

Облаци и брда
Облаци и брдаш

У моменту чује се звук грома и неки облак јури ка мени. Застајем и навлачим заштиту од кише. Није страшно, али време се изгледа мења.

Промењљиво време
Промењљиво време

Поглед са издвојене стене, непосредно пре видиковца.

Видиковац пре видиковца
Видиковац пре видиковца

Поглед на сам видиковац.

Испод видиковца
Испод видиковца

Пештерска висораван

Пештерска висораван
Пештерска висораван
Шта рећи?
Шта рећи?

Птица на видиковцу.

Птица
Птица

Поглед са видиковца.

Увац са видиковца
Увац са видиковца
Светло на води
Светло на води

Завршио сам обилазак језера Увца. Сада хоћу да се вратим, али питање је којим путем. Размишљам најбоље да се полако вратим истим. Застајем, пошто дефинитивно ће да падне киша, да поново навучем заштиту, коју сам раније већ скинуо. Крећем лаким кораком натраг ка кампу.

Други талас облака брзо долази
Други талас облака брзо долази

Али не тако дуго, долази невреме. Прво киша почиње да пада, а онда почуње обилно да грми. Стављам телефон у авионски режим, а штапове за планинарење склапам. Громови све јаче и јаче ударају. У једном тренутку гром туче непосредно поред мене што ме узнемирава да губим ваздух на моменат. Убрзано дишем и седам на траву. Ипак се концетришем и узимам терма рест подлогу и стављам је преко тела и главе. Већ је тада почео и лед да пада.

Киша, град, ветар и грмљавина
Киша, град, ветар и грмљавина

Као и сваки јак пљусак и овај убрзо јењава, сунце само на моменат сија до киша и даље пада. Устајем и крећем даље према кампу.

Други талас кише и града је наишао док сам ходао. Међутим после неког времена установих да сам изгубио рукавице. Изнервиран, пошто сам још један пар тако изгубио на Повлену, решавам да се вратим и да их тражим. На сву срећу нисам дуго тражио, а већ сам их нашао.

Пошто нисам успео да нађем нигде природан заклон пребацио сам термарест преко главе и тако ходао. Град је ударио поново истом силином као и пре тога. Грашке града су се одбијале од термареста, ја сам био овде заштићен. Сада је остало питање где камповати. Мислим камповање је обавезно, јер и то је део ове приче. Прилазим кампу, али и врло брзо одустајем. Стварно, ја сам приликом доласка заобишао овај камп, зашто би га сада посетио? Враћам се назад у потрази за оним местом са ложиштем.

Ускоро стижем на то место и почињем са постављањем шатора. Шатор трећи пут користим и нисам још вичан како шта. Постављам га погрешно, скидам и поново постављам. Завршио сам улазим у шатор и уноаим опрему. Мали је тако да немам много места да се. ширим.

Убрзо схватам да ми је врећа за спавање мокра. Пакао. Ова ноћ ће бити бесана. Прво лежем обучен са мишљу да ће да ми се ствари осуше на мени. Али ништа од тога, тресем се. Полако скидам све са себе сем гаћа. Овако је боље. Извлачим свећу и палим је. Покушавам да осушим шаке, али не успевам. У шатору је једна много влажна амосфера. Стављам свећу у врећу за спавање, помаже, грејем се коначно. Астро фолију пребацујем преко вреће. Проблем је и то што сам шатор поставио на косину, тако да мало по мало клижем наниже.

Коса ми је мокра од вреће, тако да грејем шешир да се осуши и набијам га на главу. Шешир има жицу у ободу која ми омогућава да га додатно причврстим. Узимам кутију у коју сам ставио вату натопљену везелином, то добро гори. Убацујем комад у суд од свеће и палим је, попто је фитиљ већ изгорео. Добро гори ова комбинација и гпри доста дуго.

Када је и та комбинација била при крају покушавам да нађем нешто расутог воска и бацим га на „ватру“. Ускоро ми понестаје горива. Остајем у мраку. Покушавам да заспим.

Будим се после сваких пола сата. Велики ми је проблем и та косина на којој лежим. Онда покушавам са некако повучем врећу горе. Тешко иде јер је простор мали а и ја сам у њој. Отворио сам мало шатор да би створио колику толику вентилаџију, али слабо да помаже.

Стиже јутро, 4-5 сати. Постаје хладније и одлучујем да ангажујем и другу свећу. Палим је и понављам процес као и са првом. Ускоро нестаје горива и ту. Гледам на часовник кад ће да сване. Надам се сунцу, али оно неће доћи.

Мало после званичног свитања, иако је и даље било мрачно устајем, облачим још влажне ствари (и хладне) и хрећем напоље. Синула ми је идеја да би можда могао да наложим ватру. Тражим погодан материјал за потпалу. Налазим труле гране са иглицама смреке, то гори одлично. Гори одлично, али и брзо плане. Тако да сам принуђен да тражим јаче, дебље дрво. Много рада улажем за мало ефекта. Постижем колико толику ватру, али све траје врло кратко. Хладно је, не знам тачно колико има степени, а ја сам у бермудама, мајици и нечему врло танком што не знам ни како да назовем. Међутим овај рад ме држи у животу. Осећам се уморно.

Киша поново пада, одлучујем да спакујем стварии кренем на аутобус. Има свега пар километара до цесте. Успут проверавам ред вожње, аутобус у 10 сати иде преко новог пазара. Значи морам до Сјенице.

После обављене тоалете покрај пута крећем даље и озлазим на цесту Ивањица – Сјеница. Срећем пастира и његов лик ме импресионира. Имао је тамно деформисано лице, са доњом усном која је висила накриво и великим очима. Ходао је полако гурајући своје ноге све до пола корака правећи тада звук трења о цесту. Обучен у сиво маслинасте рите, вукао ке неку грану са собом. Као да није са ове планете, њега је ова висораван обликовала да буде то што јесте.

Хитам даље, знам да за сат времена морам прећи 7 километара. Застајем и скидам са ранца штап, у случају да ме неки од паса појуре овде. У том моменту чујем ауто иза мене, избацујем прст и човек ми стаје, каква срећа. Успут причамо мало, ја му говорим одакле сам и да волим природу и да путујем. Одушевљава ме староградска музика што је пустио, али овога пута која говори о турцима и о санџаку. То ниса м чуо досада. Стижемо ускоро у град, велики је. Он ми се нуди да ме вози до станице, тамо се поздрављамо. Хвала пуно и стисак руке, до следећег пута.

У станици презувам ципеле у јапанске таби. Удобне су и лагане. Стаје неки комби и шалтер радник ми каже да идем њим. Комби путује сат и по. Пролазимо луде кривине на путу до Новог Пазара. Пут је лош, тако да нема спавања.

У новом пазару мењамо превоз. Купујем неке грицкалице и воду. Премештам се неколико пута до финалног места. Стижемо у Београд око 5. Иначе током пута сам дремао, баш сам уморан. Планина је показала да није шала.

Закључак

Кањон и меандри Увца, као и читава Пештерска висораван су прави драгуљ. Нисам давно видео оваку лепоту природе као тамо што сам. Једмоставност свих облика живота и складност пејсажа фасцинирају. Није лако доћи и вратити се, али свакако вреди кренути., топло препоручујем. Иначе, овде нема неког планинарења већ је потребна собра кондиција за дуже шетње. Шатор може да се постави скоро свуда, јер су поља у недоглед. Пијаћу воду нисам видео, али вероватно је има треба видети на нету. Врхунски је доћи и боравити овде.

Знак иза којег се крије несвакидашња лепота
Знак иза којег се крије несвакидашња лепота

 

 

Маглич – Троглав

Да ли ићи или не?

Спремио сам ранац још јуче, све је ту. Али киша пада као луда. Седим и дописујем се са пријатељицом из Кине. Чуо сам се и са мамом која ме зове да дођем код њих. Размишљам зашто мора овако да буде. Знаш шта, идем! Ако киша пада у Београду не мора да значи да ће да пада и у Краљево. Облачим анти кишну заштитну јакну и панталоне и хитам на аутобуску. Није тако страшно, као да је оно бубњање капи по лиму код моје зграде направило атмосферу јаке кише. Купујем интегрално пециво, воду и карту. Излазим на перон и улазим у аутобус. Време је за покрет.

Субота

Стижем без проблема, мада са закашњењем од пола сата на паркинг испред Маглича. Линија нема редовно заустављање испред Маглича али се возач сложио за то за неких 200 динара.

На паркингу преслажем опрему и у том моменту ме шеф зове и жали се на то што је онлајн продаја стала. Губим реално 2 сата договарајући се са њим и колегом шта да радимо. Када смо проблем решили крећем стазом која води иза ресторана. Стаза закреће код потока и кишица почиње да пада, мада је претежно сунчан дан. Успон није велики, али је доста влажно. Кише које су падале ових дана су навлажиле тло. Стављам камашне јер ми је непријатно да идем голих цеваница. Стопала ће ми бити мокра то знам, али не хајем. Успут наилазим и на прву животињу – даждевњака, који хита да утекне, али га хватам објективом моје камере. Слеси део трека који је тежак јер је пут у ствари дно некога исушеног потока, па је тешко кретати се по свем том камењу.

Имам цео трек (21 км) учитан у мапс.ме, али до места где трек пролази тек треба да дођем. И управо стижем на место, то је засеок кроз који трек пролази. Видим путоказ за Троглав и крећем туда. Ова стаза је изгледа добро обележена. На изчазу срећем домаћина који седи испред своје куће, позрављам га и залазим у шуму. Крећем узбрдо стазом све до изласка на пут. Крећем путем даље ка Горњој Дубочици (имам знак да ме усмери).

Ускоро стижем на раскрсницу, а ту је и спомен плоча преминулом официру који је помогао изградњу овога пута. Могу ићи било којим, али се одлучујем да идем путем који иде лево. Резонујем да тај пут иде наниже и да ће ми бити куд и камо лакше да нађем место за камп него на брду. А леве стране удолина и брда иза. Село је доле, а предивна шума покрива брда иза, овде би ваљало и зими доћи, мора да је прелепо и тада.

Стижем до скретања за село, али мој пут води напред. Крећем даље и долазим на место где поток шиба путем, са леве стране је мост који би служио само ако је вода баш велика а са десне се налази нека кућа и ћумурница. Ово је прва ћумурница на коју ћу наићи, у овом крају то је изгледа главни посао на планини.

Ускоро стижем до удолине између два брда. Са леве стране протиче поток, а са десне стране је ливада. Силазим између ова два и постављам шатор на каменито тло. Тешко је овде забити клинове али некако успевам и шатор је подигнут. Окрећем се послу прикупљања дрва за ватру. Одђах ту се налази дрво које изгледа више као жбун. Ломим све што могу, користим тестеру кадкад. Завршио сам.

Одлучујем да кренем путем којим сам дошао још напред и видим шта има и да ли могу да добијем мрежу, јер је овде немам. На врху пута, превој а на превоју ловачка чека. Пењем се и уживам у погледу на малу удолину испод. Призор појачава жубор воде која јури у кориту испод.

Одлучујем одмах да се преселим. Враћам се по ствари. Чека је таман широка да могу са легнем у њу, а пошто видим мраве одлучујем да поставим шатор у њу. Е сада шатор на клинове а од силикона је тешко ставити на дрво, јер све лети – клиже се. Некако забијам два клина у размаке између даски (један после скидам). Остало везујем канапима. Раширио сам шатор на овај начин да ми буде комотнији током спавања. Вадим храну, сецкам поврће у тигањ и киша почиње. Ускоро удара прави пљусак. Осећам се срећним и задовољним што сам овде. Нема никога у близини, немам мобилну мрежу, заштићем од кише одмарам и једем. Салата је изврсна, овога пута сам понео и соли за парадајз, тиквице једем сирове. Ту су још и урме и разне семенке. Пум сам, улазим у шатор и лежем. Стављам телефон да се пуни. Полако пада ноћ, тонем у сан…

Недеља

Будим се неколико пута, али генерално добро спавам. Јутро устајем да обавим тоалету (обављам је са чеке, кога брига). Предивно је јутро узимам камеру и правим пар фотки у видео. Лежем поново.

Устајем када се већ разданило, не види се сунце још због брда. Све пакујем и крећем пут врхова Троглав (има их три) све је влажно али моје кретање није успорено много због каменитог и чврстог тла. Ту и тамо морам прећи неки поток, али остало је добро. Успут наилазим на веверицу, сликам је једва међу гранама. Губим стазу на моменат, али се брзо враћам. Из шуме допире дивљи лавеж, стаза води преко брда, пратим је. Одлучујем да сваки следећи пут пратим трек дословце, јер је тако најлакше.

Излазим на гребен брда и на колски пут. Крећем се право њиме. Укоро излазим ма јачи колски пут и видик се отвара са леве стране – без речи остајем, предивно.

Такав видик се отвара и на брду преко, тако да сада могу да видим и удолину између брда.

Стижем до зимзелене шуме, баш је дивљи овај део. У једном моменту пут нестаје и схватам да морам да идем директ на брдо, крећем. Убрзо стижем до првог врха за кокег мислим да је део троглава. Видим други недалеко и крећем ка њему.

Стижем и предиван призор се отвара, поглед пуца сада на Краљево и пољане око њега. Ту су и велика брда иза Маглича, њих ћу обићи неки други пут.

Трећи врх се види недалеко, али одлучујем да останем пар тренутака овде и уживам у погледу. Успут и правим неке фотке. Фотке призора које сам пропустио у доласку. У једном моменту могу да бирам пут и бирам пут који води кроз шуму. Нови пут, нова изненађења. Шетам шумама, ливадама и не посећеним колским путевима. Успут срећем и мапуштене куће, ћумурнице и друге објекте које можда човек и посећује. Разне животиње уз пут. Бацам нешто семења на пут да поједу. Полако стижем на место, на паркинг испред ресторана одакле сам јуче и кренуо.

Жао ми ке штп се враћам, али и опет сам срећан, јер сам циљ испунио.

Сређујем ствари и одмарам мало. Улазим у башту ресторана да поједем нешто. Једем српску салату и једну лепињу, пије воду. Излазим на другу страну магистрале и стопирам. Ускоро стаје аутобус. Седам и налазим особу из Рашке са којом причам све до Београда. Пут је брзо прошао. У Београду одлазим до ресторана Маука да поједем нешто. Враћам се кући.

 

Јапан, 14-23. Април 2017. (Токио, Кјото и Осака)

Зашто баш Јапан?

Мени Јапан никад није била топ дестинација на листи. Разлог томе је чињеница да је Јапан скоро па перфектан, ја немам ништа против перфекције, али интересантнији ми је благи хаос. Међутим, мишљења сам да сваки путник треба бар једном да посети Јапан и то без икаквог разлога.

Карту за Јапан сам купио још прошле године у октобру када је коштала нешто више од 400€.

У припреми за пут и путовање

Данас сам и спаковао нови ранац по орви пут:

Токио

Дан 1, 14, петак

Стигао сам на Нарита аеродром после 9,5 сати лета од Абу Дабија. Лет је прошао добро. После обављене пасошке и осталих контрола тражим шатл бас до Токија (овај бас кошта 1000 јена). Налазим га на супротној страни Терминала 1, перон 31, укрцавам следећи слободан.

После отприлике сат времена стижемо на аутобуско стајалиште код Токио Стејшн. Излазим напоље и сређујем, затежем, моју опрему. Узимам компас и помоћу мапс.ме гледам где је север, јер ми је циљ Асакуса област (4 км серверно од места где сам сада).

Центар Токиа
Центар Токиа

Крећем полако улицама овога огромног града и одмах примећујем да су скоро празне, то ме мало изненадило. Али ипак Јапанци су вредан и радан народ, па контам да сви раде, или су кућама.

Поглед на један од бројних канала
Поглед на један од бројних канала

Ту негде сам причао и са једном женом која је радила неку промоцију у фамили март продавници. Нешто ми је помогла, тако да сам јој поклонио сувенир из Србије, баш се пријатно изненадила.

Улице су изненађујуће празне
Улице су изненађујуће празне

Улице су чисте, зграде такође, немам много ни аутомобила на улицама. Центар града изгледа скуп за живот.

Почетак улице кухиње
Почетак улице кухиње

На мапс.ме налазим улицу која се зове Кичен стрит, хитам одмах тамо пошто ми је успут и звучи интересантно. Улица је препуна продавница опреме за домаћинство, што ме делимично изненадило, јер више сам очекивао ланац ресторана.

Опрема за домаћинство у једној улици
Опрема за домаћинство у једној улици

Одлазим до најближег хостела да питам за кревет, девојка ми каже нема места и упућује на други у близини. И тамо ми кажу да нема места, одлучујем да идем још пар километара и налазим један хостел али и ту ми кажу да нема места. Тражим податке за вај-фај кад ми рецепционар каже да се појавило једно место. Сав срећан узимам то место и носим ствари у собу. За ноћас сам обезбеђен са смештајем тако да не бринем више.

Токио је огроман град
Токио је огроман град

Исто вече излазим и одлазим назад до Асакусе да обиђем што више могу за то вече. Одлазим до трговачке улице и разгледам шта све има. Доста је продавница већ затворено, али улица изгледа велика и интересантна тако да одлучујем сутрадан да још једном прођем туда.

Шопинг улице су покривене да заштите од елемената
Шопинг улице су покривене да заштите од елемената

Храна коју ресторани нуде у својој понуди је већином истакнута у ветринама испред, тако да можете да видите како то изгледа, а за укус мора да се проба…

Храна изложена у излозима
Храна изложена у излозима

Одлазим и до највећег храма у том делу града, који се налази у локалном парку. Они имају ту неке кутије са папирићима на којима ваљда пише судбина твоје жеље треба само добро промућкати хромирану кутију да би испао штапић на коме пише број претинца који треба да се отвори у узме цедуља на којој пише све у вези те жеље.

Велики храм у Асакуса области
Велики храм у Асакуса области
Замисли жељу и питај хоће ли се остварити?
Замисли жељу и питај хоће ли се остварити?

У повратку сликам и Токио Скајтауа.

Токио Скутауа са магичним светлима
Токио Скутауа са магичним светлима

Дан 2, 15, субота

Другог дана крећем да видим локални догађај где стрелци јашући на коњу гађају статичку мету, али због великог броја људи коју су били присутни тамо одустајем и одлучујем да идем даље кроз град.

Припремљено је све за догађај
Припремљено је све за догађај
Неки су обучени и у традиционалну ношњу
Неки су обучени и у традиционалну ношњу

Долазим до улице у којој сам јуче био да разгледам шта све има и купујем Таби ципеле тамо.

Шопинг стрит Асакуса област града
Шопинг стрит Асакуса област града

Идем до музеја природе и науке да видим шта излажу.

Локомотива испред улаза у музеј
Локомотива испред улаза у музеј
Међед, да л је Јапански питам се...
Међед, да л је Јапански питам се…
Човеков развој - Јапански стил
Човеков развој – Јапански стил
Мачин сахрањивања (мисли) од пре 200 година тек
Мачин сахрањивања (мисли) од пре 200 година тек

Идем и у 360 степени биоскоп где гледам дарвинову теорију еволуције са апектом на човеком развој у чудном и предивном 360 степени биоскопу.

(На жалост овде немам фотку)

Успут пролазим кроз парк где се тај музеј налази и даље кроз град.

Велики парк, људи имају обичај да развуку меку подлогу и да седе и друже се
Велики парк, људи имају обичај да развуку меку подлогу и да седе и друже се

Наилазим на рингишпил код Токио Дома, фасцинантно.

Нисам до сада овако нешто видео
Нисам до сада овако нешто видео
И то у центру града!
И то у центру града!

Јапанци обожавају бејзбол.

Бејзбол је свуда
Бејзбол је свуда

Касно увече долазим у Шибуја област где ми је циљ да нађем кревет да би сутра ишао на Маунт Такаосан западно од Токиа.

Шопинг стрит и тамо
Шопинг стрит и тамо

Шибуја делује стварно импресивно.

Шибуја
Шибуја

На жалост опет не успевам да нађем хостел и принуђен сам да идем чак 9 км северно до хостела којег сам нашао на букинг.ком. Одлучујем да идем железницом пошто сам већ тада био доста уморан од целодневног хода.То је и мој први контакт са железницом. Колико знам они имају неколико врста железничког транспорта, а онај који мени треба носи ознаку ЈР.  Систем који сам искористио је да питам дежурног официра колико кошта карта између две станицд и да тај узнос унесем у апарат за карте, даље је све лакше.

Успевам да нађем хостел и добро се одморим у њему, такође то вече сам и вечерао први пут нешто кувано и то вегетаријанско у локалном ресторану!

ВЦ шоље које раде све радње:

Вц шоља која пере, а и свира!
Вц шоља која пере, а и свира!

Кјото

Дан 3, 16, недеља

Пошто сам доста дуго провео у кревету (нисам мога да заспим и играо сам игрицу на телефону) одлучујем да не идем на планину на западу већ да идем одмах у Кјото. И то Шинкансеном!

Шимкансен, булет трејн
Шимкансен, булет трејн

Измерио сам да је брзина овога воза 250 км на час што је највећа брзина којом сам ишао било којим возем до сада. У Кјото (удаљен 450 километара) стижем за нешто више од 2 сата импресивно.

Шинкансен 250 км/ч
Шинкансен 250 км/ч

Крећем ка истоку са циљем да исти дан обићем једну локалну атракцију.

Одмах сам кренуо у акцију
Одмах сам кренуо у акцију

Камен делује интересантно, а поготово су интересантне портикле на овим каменим фигурама животиња и људи.

Камене фигуре свуда
Камене фигуре свуда
Дрвени стубови, мислим да може да се плати да се маправи за тебе један
Дрвени стубови, мислим да може да се плати да се маправи за тебе један

Идем мало са стране и стижем до видиковца са којег се види Кјото као на длану, велики град.

Кјото
Кјото

Шишање у Јапану је доста скупље него у Србији.

Фризерски салон у Кјоту
Фризерски салон у Кјоту

Они немају контејнере за смеће, већ се оно одлаже у кесама на тротоарима испред зграда и кућа.

Сђеће се одлаже у кесама, нема контејнера
Сђеће се одлаже у кесама, нема контејнера

Тражим прво један хостел, али не могу да га нађем. Нака жена и деца покушавају да ми помогну. Прикључује се још људи у потрази за изгубљеним хостелом, али без успеха. Разилазимо се и ја у знак захвалности једном детету поклањам сувенир из Србије и крећем даље. Међутим тек што сам се мало удаљио налазим да је изгубљени хостел зграда коју смо прошли неколико пута, а никако то да схватимо. Међутим у згради никога нема, тако да настављам даље до центра да тражим следеће слободно место.

Налазим један хостел отворен али поново не налазим никога тамо. Долазе неки људи, гости хостела, који ми кажу да је особље кућама и да могу само онлајн да затражим кревет ако га има. Није тај хостел био доступан свакако и налазим да је неки други доступан, одлазим до њега и букирам кревет. Спреман ствари и излазим опуштено на вечеру и да разгледам мало центар Кјота.

У Јапану је стварно било тешко наћи веганску храну, тако да сам био принуђен да се сналазим како знам и умем.

Ушао сам тамо и први пут у неку робну кућу, на спрат где су фотоапарати и опрема и одушевио се колико они тих ствари имају тамо директно на полицама. Купио сам претварач са европске мреже на јапанску, јер ми је то постало потребно. И размишљао сам се да ли да купим објектив или не, нисам се одлучио.

Враћам се у хостел да спавам и напуним батерије за следећи дан.

Дан 4, 17, понедељак

Дан 4, будим се и крећем ка следећем брду које се налази недалеко на истоку. Успут мало лутам тражећи пролаз кроз двориште једног храма, одустајем и на крају проналазим пут около.

Мислио сам да могу проћи овуда, али ипак нисам могао
Мислио сам да могу проћи овуда, али ипак нисам могао

Пролазим поред гробља. Фасцинантно је камење надгробних споменика, мислим да Јапанци кремирају своје преминуле, јер не видим много места, растојања, између гробова.

Јапанско гробље
Јапанско гробље

Прилазим делу где има много туриста који се сви крећу у једном смеру. Одлучујем да не идем тамо већ десно, где они не иду. Долзим до једне капије где на трднутак помислим да би било лепо да прођем. Један човек пролази први, мени даје то сигнал и ја полазим за њим. Ктећемо се полако у лево, као да заобилазимо брдо. Ја гледам мапс.ме и засзајем, он креће ка путићу који води директно на планину. Ја га питам да ли и тамо може да се иде, он каже -да. Ја не оклевам следим га, баш сам срећан, то је мој стил, моја љубав.

Одмах примећујем да дрвећа која су посечена, да те пањеве они покривају најлоном, вероватно штите.

Овако штите пањеве
Овако штите пањеве

Излазим на стазу која је урађена, јако лепо све одржавају.

Стаза је проширена, ојачана и фино насута
Стаза је проширена, ојачана и фино насута

Убрзо се нас двојица растајемо, јер ја сам пожелео да изађем на врх (око 250 м). Стижем тамо, успут стајем да се мало средим и припремим јер киша почиње.

250 метара високо брдо
250 метара високо брдо

После мало проблема наилазим на прави пут и идем полако. Успут срећем и две Јапанке. Идемо све до једног паркинга, где се растајемо, али касније опет се налазимо по последњи пут, на их поздрављам и идем на друго брдо.

Друго брдо ма видику
Друго брдо ма видику

Крећем ка локацији на мојој мапи која приказује пећину. Киша почиње да пада. Долазим до места где су неке куће и склањам се на тренутак од кише. Прелепо је овде, дрвеће је олистало, а киша пада тако да све сјаји. Не марим за кишу и крећем на планину даље. Врло брзо наилазим на пећину, мала је, више као неки тунел, на једној страни уђеш, на другој изађеш. Настављам даље.

Пећина, а у ствари више као неки тунел
Пећина, а у ствари више као неки тунел

Следи дужи оут кроз шуму. У једном моменту пуца поглед на Кјото. Гледам све што могу да видим: пут, дрвеће, цвеће. Долазим полако на врх, киша већ сада јако пада.

Пролазим кроз шуму
Пролазим кроз шуму

Долазим до места за које сматрам да је врх и застајем тамо мало. Видим остала брда и сва су у магли.

Камен који највероватније означава врх брда
Камен који највероватније означава врх брда

Крећем низ брдо. Долазим до отвореног простора на челу којег је надстрешњица. Објекат који може да заштити ид елементарних непогода када затреба.

Објекат подно врха брда
Објекат подно врха брда

Фотографишем објекат и околину, одлучујем и крећем најкраћим путем до града, морам тако јер ме чека дуг пут до хостела који је на другом делу града.

Поглед на Кјото, чека ме дуг пут до другог краја града
Поглед на Кјото, чека ме дуг пут до другог краја града

Спуст иде полако јер је страна стрма и клизава, коначно стижем до једног храма у подножју, заобилазим га  поново сам на асфалту, сада ме чека још 10 км пешачења. Пешачења по киши која не јењава.

Прошло је доста дуго времема а ја и даље ходам улицама Кјота, повредио сам ногу на планини тако да шепам приде. Примећујем да ми је новац мокар и зо ме брине. Стајем успут да пребацим новац у ранац који је такође мокар.

Сада је већ 9 сати увече, свраћам до продавнице да се окрепим. Једем али и брзо схватам да морам да пожурим, плашим да да хостел има неко радно време. Да можда неће имати ко да ме прими тамо. Хитам даље али у погрешном смеру, морам се враћати, трчим већ…

Просто је невероватно да ме је човек из хостела видео и махнуо ми. Такође је лудо да сам ја њега видео. Али, елем, поздрављамо се ми, улазим ја. Плаћам му мокрим парама и oдлазимо у собу, касније ми помаже да се мало средим и окачим ствари да се суше. Све ми је било мокро сем доњег веша (који је био у кеси) и пасоша (који је заједно са батеријом био у једној прегради у ранцу).

У соби сам са Јапанцем и делим неке тренутке које сам имао данас са њим, момак не зна енглески. Идем да одмарам јер следећи дан идем да освојимв 900 м врх на западној страни. Букирам још једну ноћ, јер су ми ствари мокре и немам где с њима таквим.

Дан 5, 18, уторак

После уобичајеног доручка (овсених пахуљица и банана) спремам се да изађем и кренем даље. Овога пута носим само храну и још неке ствари што ми требају за пут, јер ћу се вратити назад у хостел (а и мокре су).

Јапанке стварно воле цвеће
Јапанке стварно воле цвеће

Јапанци воле да узгајају цвеће. Често срећем уредно сређене саксије са разноразним цвећем. На улицама срећем само мачке како слободно шећу, али не и псе.

Фантастично дрво
Фантастично дрво

Ту сам пред сам крај града, то се види и по томе што има њива.

Њива при крају града
Њива при крају града

Даље води пут, све до једног тунела које заобилазим и силазим мало доле, одатле се одваја само једна трака у неко насеље. Успут наилазим на неке туристе, пролазим их и идем даље. Изненађује ме река која тутњи испод. Пуна кишнице од јуче скоро да носи и камен.

Прљава, набујала река од јучерашње кише
Прљава, набујала река од јучерашње кише

У једном моменту прелазим на пут који полако крећем на планину. Пролазим планинаре који силазе са брда (јављам им се са Конићива). Ускоро остајем потпуно сам. Наилазим на путељак који директније напада планину и крећем њиме јер мислим да ћу пре стићи и више уживати у природи (и дефинитивно више лутати :)).

Одличан пут у непознато
Одличан пут у непознато

Шума није много густа, али довољно. На местима превоја међу брдима вода јури ка долини. Има доста таквих водотокова. Пратим мој мапс.ме али нисам више сигуран у њега. Одлучујем да се отпустим и уживам само.

Вода се слива са брда
Вода се слива са брда
Више ни сам нисам сигуран где идем
Више ни сам нисам сигуран где идем

Овде су брда врло стрма, ипак стаза је уредна и чиста. Немам већих проблема при успону. Помислио сам само, ако будем требао оваквим путем назад биће тешко.

Ово је награда за сав тај труд
Ово је награда за сав тај труд

Наилазим на део којег прелазим стазом која иде у цик-цак. Напорно је али сада више верујем да сам на правом путу. Излазим ускоро на раван део, налазим раскрсницу и обележје положаја (контролну тачку). Сада знам тачно где треба да идем, настављам даље, још увек идем узбрдо.

Следећа етапа, проћи овом стрмином
Следећа етапа, проћи овом стрмином

Пут је каменит али обрађен, постоје степеници. Ускоро стижем подно врха, крећем равнином и наилазим на неке грађевине. Са десне стране видим степенице и крећем горе. На врху је такође нека грађевина. Стајем ту да једем. Температура на врху је 9 степени док је у граду око 20. Завршавам са јелом и обилазим све доступне просторије објекта. Крећем наниже. Успут наилазак апарат за блага пића и одлучујем да се частим једном лимунадом. Лимунада ме пресекла колико је хладна. Видим и телефонски апарат за случај потребе.

Степенице до врха, на врху је нека грађевина
Степенице до врха, на врху је нека грађевина
Ратник који јаше дивљу свињу?
Ратник који јаше дивљу свињу?
Прохладно је на вху
Прохладно је на вху
Хладно пиће на врху планине
Хладно пиће на врху планине

Силазак са планине је био много лакши него што сам очекивао, направљене су степенице и на неколико места чак и канап поред стазе. Игем лагано, нигде не журим. Полако се грејем од ходања.

Раван простор, меке грађевине и бројне клупе
Раван простор, меке грађевине и бројне клупе
Сичазак се испоставило да је сасвим другачији
Сичазак се испоставило да је сасвим другачији

На неколико места наилазим на надстрешњице вероватно за заштиту пролазника од кише. И док сам пролазио једну зачух топот нешто као „тата тата тата“. Окренуо сам се према звуку и видео срну! Полако подижем апарат у висину очију и надам се да неће да побегне, али није се ни макла и хватам неколико фотки на брзину. Баш сам срећан и узбуђен, ово је прва срна коју сам видео у природи.

Срна на планини у Јапану
Срна на планини у Јапану

Силазим даље, после сваких неколико десетина метара наилазим на табле поред пута које се вероватно односе на стазу којом идем. Још сам узбуђен звог срне.

Табле на којима је назначена етапа стазе
Табле на којима је назначена етапа стазе

Застајем да из ранца извадим лампу на чело, пошто ускоро ће мрак. Стављам лампу око врата и идем даље. Мрак је већ пао, наилазим на неке степенице па затим видим и насеље, сишао сам са планине. Успут наилазим и на још једну срну, на путу. Данас ми је баш дан за све.

Камене степенице које воде до насеља
Камене степенице које воде до насеља

Ходајући размишљам да одем ипак у онај тржни центар и купим онај нови објектив. Почињем да трчим да би стигао до 8 и 12 и хостел, а одмах после да кренем у куповину.

Стижем у хостел убрзо, у том момемту стиже у хостел и једна девојка, тек је дошла. Пита ме да ли сам и ја тако тешко пронашао ово место, хахаха, смејем се. Она се зове Дајана и из Чикага је.

Пресвлачим се и распитујем од домаћина како да дођем до центра превозом. Власница не разуме најбоље мој циљ и објашњава ми како да дођем до јавног купатила, хехехе. Њен син са друге стране ме разуме и објашњава да треба да одем до ЈР станице и идатле директ до Токуо стејшн. Захваљујем им се обема и хитам на ЈР станицу (око 1 км удаљену).

Стижем на станицу, купујем карту и покушавам на апарату за пиће да узмем нешто али не иде изгледа да је апарат у квару, одустајем. Силазим на перон и тражим тамо неки апарат али не налазим. Онда видим једног човека и започињем причу са њим. Он је са Малте, путује често, а омиљена му је локација Јапан. Причамо о разним стварима, зна човек доста о фотографији, питам га за објективе, објашњава ми нешто. Ускпро стижемо на главну станицу и ту се и растајемо. Крећем да купим објектив. Већ сам их питао, чекам да га донесу, спремио сам картицу. Међутим продавац каже да га немају више на стању. А шта се може рекох ја и изађох напоље.

Нисам ни јео, после сам узео воду, тражио неке ресторане по граду, али завршио су продавници на неком пециву, не може се све.

Дан 6, 19, среда

Још један дан је свануо у Кјоту. Мени се батерија за камеру испразнила а и не могу ни да је напуним, јер је претварач којег сам купио сувише узан да би шипке од пуњача у њега ушле. Остављам камеру у хостелу, носим са собом само пуњач и хитам у град. Могао сам да идем превозом, и то увек могу, али где је лепота у томе? Ја нигде не журим, тако да крећем пешке. Е да, то јутро сам на доручку провео са сином од власнице. Мало смо причали, али сам му и свирао песме на гитари. Саветовао сам му да почне да учи свирање, да није толико тешко али да је забавно. Он је мене саветовао да одем до неке улице у граду где су наводно продавнице једна за другом пошто је мене интетесовала планинарска опрема. Дајана нас напушта, иде даље, колико се сећам после овога пута она иде и у Панаму и још негде. Носи велики кофер, не завидим јој због тога.

Напуштам и ја хостел и крећем на исток, лагано. Успут наилазим на супермаркет. Улазим да видим шта има, а има море тога. Узимам воду и нешто за јело, једем успут а не знам шта једем. Свратићу увече да купим још нешто, за доручак на пример.

Улицама Кјота
Улицама Кјота

Кјото је предиван град, сређен, уредан, једноставан. Лепо је време, сунчано. Лагана шетња баш прија. Пролазим бројне куће, локалне ресторане, продавнице. Људи узгајају цвеће, раде обичне ствари али можда са већом усресређености него неко на другом месту на овој планети.

Јапанци су прави љубитељи цвећа
Јапанци су прави љубитељи цвећа

Стижем до улице коју ми је власников син рекао, скрећем у њу и гледам све што има. Настављам даље и налазим једну продавницу фото опреме. Купујем ту адаптер за пуњач. После доста неодлучности питам их за објектив који сам се одлучио купити, мада не толико чврсто још. Немају га, сазнајем цену и закључујем да је разлика у цени овакве робе у јапанским продавницама мала и да се не вреди много цимати и тражити друго место без претходног познавања цена.

Управо из тог разлог сада сам чвршћи у одлуци да купим објектив. Сада не могу да се сетим откуд ми идеја да потражим једну специјалну робну кућу која постоји силом прилика у Кјоту. Ова робна кућа се налази у непосредној близини главне железничке станице. Одлазим тамо и купујем објектив, продавац ме наговорио да купим и заштитни филтер, платио сам ВИСА картицом и тражио сам да ми одбију порез на додату вредност. Коначно сам решио и ту дилему, идем даље.

Традиционалне ствари
Традиционалне ствари
Апарати за безалкохолна пића су свуда
Апарати за безалкохолна пића су свуда
Продавнице су дупке пуне
Продавнице су дупке пуне

Дан 7

Устајем и припремам се за одлазак из Кјота. Било је феноменално искуство тамо. Свакоме би препоручио да посети овај град. Сада имам нешто више ствари на својим леђима али смело корачам даље. Поздрављам се са надасве љубазном газдарицом, жена је пуна духа и желим јој све најбоље. Касније ћу им написати чак 3 позитивна утиска на букинг.ком.

Мој последњи и најдражи хостел и Кјоту
Мој последњи и најдражи хостел и Кјоту

Са две пуне батерије за камеру и новим објектвом хитам ка улици бамбуса. Успут на улици срећем и протестанте, видим старијег човека како носи натпис против рата и питам га да ли могу да га сликам. Чича је насмејан и пун ентузијазма, свака част.

Анти-ратни демострант, свака част!
Анти-ратни демострант, свака част!

Стиже до улице бамбуса и видим море туриста који се уливају у њу, одустајем од идеје да идем тамо веч настављам даље према планини.

Иако је рана зора, река туриста се гура до улице бамбуса
Иако је рана зора, река туриста се гура до улице бамбуса
Неки више воле да их возе
Неки више воле да их возе

Успут стећем неке људе, причам мало са њима и настављам даље. Стигао сам до места где сам мислио на планину,али блокирано је. Идем до зен будистичког храма, мало је место, али неки натписи које сам тамо нашао су стварно вредни. Монах ми каже да на планини не могу ићи јер не тренутно блокиран пут. Шта да радим? Није ми по вољи али не смета, враћам се назад. На изласку из подручја храма звоним 3 пута у звоно, дубок и дугачак звук.

Монах са псом
Монах са псом
Три пута зазвони
Три пута зазвони
Правила будизма
Правила будизма

У повратку једем тофу стејк, који морам признати има необичан и добар укус, није ми се свидело само уље на њему.

Весела екипа која спремно позира за фотку
Весела екипа која спремно позира за фотку

Немам више ништа у плану за Кјото, крећем на главну станицу. Стижем тамо и купујем карту за Осаку. Осака није много далеко. Журим на воз, успут питам неке људе да ли је то воз за Осаку, они кажу јесте, ја се брзо укрцавам у већ подоста пун воз. Мораћу да стојим сво време.

Неке жене су обучене у традиционалну ношњу
Неке жене су обучене у традиционалну ношњу

Брзо стижем у Осаку. Излазим из воза и седам на клупу да проверим на нету где ћу прво. Решавам да прво идем до тврђаве па онда до хостела, нисам букирао хостел, идем на слепо. Али прво да се склоним са промаје и одем у тоалет. Изненада ми је хладно.

Железничка станица у Осаци
Железничка станица у Осаци

Крећем полако ка излазу, мада и не знам где је излаз тачно. Један туриста ми тражи паре, дајем му, настављам даље и улазим у неку огромну зграду као да је неки тржни центар. На крају ипак налазим начина да изађем напоље. Али и даље је тешко изаћи из замршености центра. Ускоро сам се одвојио од стеге центра и лагодно хитам ка дворцу.

Огромне зграде уједно и тржни центри одмах уз станицу
Огромне зграде уједно и тржни центри одмах уз станицу
Центар Осаке ке енигма за прве посетиоце
Центар Осаке ке енигма за прве посетиоце

Јапанска деца,школарци су обучени сви исто, а и одрасли, који раде, такође.

Исте униформе за аве
Исте униформе за аве

Дворац је окружен водом, дубоким ранцем, а сам дворац не на узвишењу. Нњћу да улазим унутра, правим неколико фотки споља и крећем пут првог хостела.

Спољне зидине дворца
Спољне зидине дворца
Дворац, реновиран
Дворац, реновиран

Осака је огроман град и улице као и зграде су велике исто. Стижем до хостела без проблема, дочекује ме љубазна девојка. Питам је да ли има кревет за вечерас она каже да има. Плаћам и крећемо заједно са стварима до собе. Хејн је љубазна и даје ми и туристички водич кроз Осаку. Користим водич да видим да су неке две улице важна атракција у граду. Спремам се и излазим да прошетам по тим улицама.

Убрзо стижем до једне и не могу да верујем својим очима, па улице су препуне људи, продавница и неонских светала. Магично. Емоција ме сустиже, овај одмор у Јапану је савршен.

Узбудљива Осака ноћу 1
Узбудљива Осака ноћу 1
Узбудљива Осака ноћу 2
Узбудљива Осака ноћу 3
Узбудљива Осака ноћу 3
Узбудљива Осака ноћу 3

Друга улица је препуна ресторана, улазим у један ресторан. Питам за храну бет меса али ме домаћини не разумеју излазим напоље и свом снагом ударам у стакло на вратима. Из неког разлога нисам видео то стакло, врата су клизна али је било потребно да се притисне ручица да се врата отворе. Идем сада до праве ствари: веганског ресторана (Paprika Shokudo Vegan). Успут не престајем да се смејем због наврлих емоција и овереног стакла.

Ресторани су свуда
Ресторани су свуда

Стижем доста касно у ресторан. Ресторан је мешавина јапанског и западњачког стила. Постоји шанк иза којег кувари (девојке) спремају храну, а гости седе стандардно за столовима. Може се седети и за шанком.

Веганске остриге
Веганске остриге

Из менија бирам неке „остриге“, јело од печурака и тофу сира, узимам и сладолед од сојиног млека. Све је много лепо за око и врло укусно.

Због проведеног предивног дана у Осаци решавам да останем још једну ноћ тамо.

Дан 8

Овај дан сам одлучио да проведем у одласку до продавнице камперске опреме која је удаљена око 10 килоетара од моје локације.

 

Устајем, доручкујем и полазим полако ка продавници. Да би убрзао моје путовање, крећем се само главним улицама.

Први пут да се осећам чудно, као да сам прехлађен или тако нешто, али настављам даље, јер верујем да ће добра шетња све да излечи.

Прво нашта сам наишао је високи хитачи торањ са часовником. Онда на неку статуу неког можда будисте, па тржни центар, јапанце који носе неке широке панталоне, графите, групу људи који иду на бејзбол утакмицу, неке продавнице кола, чак и један непалско индијски ресторан. Свратио сам у мекдоналдс да би ишао у тоалет.

Хитачи торањ
Хитачи торањ
Јапанци у екстра широким ногавицама
Јапанци у екстра широким ногавицама
Бејзбол је мајка
Бејзбол је мајка

И коначно после доста пређених километара дошао сам до циља: продавниве камп опреме коју сам нашао на нету да је добро опремљена. Продавница је мала, али добро опремљена. Ма жалост, не постоји ништа епохално у њој што би морао купити и после пар обилазака свих рафова одлучујем да купим канап дужине 10 м а себљине 4 милиметра. Продавац не зна енглески тако да не могу ништа са њим да причам. Излазим и крећем назад.

Права продавница камп опреме
Права продавница камп опреме

Успео сам некако да кренем у погрешном смеру, али брзо то прихватам, јер је интересантније него враћати се истим путем.

Налазим да Јапанци добро одржавају њихове спортске терене, чак сам у једном моменту ишао поред њиве, а крећем се и даље ка центру града.  Прошао сам још много продавница и стигао сам до центра. Пошто је већ било касно, одлучујем да се упутим одмах до паприка ресторана, а касније и у хостел.

Стварно о свему мисле
Стварно о свему мисле
Њива у сред Осаке
Њива у сред Осаке

Дошао сам у ресторан око 8 сати. Ппручио сам јело и купио овсено зрно тамо. Интересантно је да су ми рекли да је моје јело „солд аут“ што ми је врло чудно, али ја сам поручио друго онда. Било је врло укусно.

Неко јело од поврћа
Неко јело од поврћа

Даље више нисам имао идеје шта да радим у Осаци, а и мој авион ће да крене за два дана, тако да је било време да се пакујем и идем за Токио.

Када сам се вратио у хостел, распричао сам се са Хејн (ради као рецепционар). Дао сам јој неке савете из живота (у које само верујем да су добри). Такође смо причали о неким не толико важним стцарима. Она је из Јужне Кореје. Идеја да одем једног дана тамо је примамљива. Поздрављам се са Хејн и одлазим на починак, сутра идем полако на железничку станицу.

Дан 9

Крећем полако ка железничкој станици. Дан је диван, хватам последње обрисе Осаке фото апаратом. Стижем на станицу и одлучује да кренем за Којто обичним возом и онда одатле да идем шинкансеном за Токио.

Осака је импозантан град 1
Осака је импозантан град 1
Осака је импозантан град 2
Осака је импозантан град 2

Налазим перон, укецавам се на воз и чекам да воз крене, ускоро ће…

Стижем брзо у Кјото, пратим ознаке за шинкансен. Налазим место где се продају карте и купујем једну карту до Токиа. Цена мало више од 13000 јена.

За 2 сата сам у Токиу, претходни дан сам резервисао кревет у једном хостелу пар километара северно од главне станице. Крећем у том правцу, али исто сам одлучио да обиђем успутне хостеле, јер ако има места успут хоћу да узмем да сам ближе.. Налазим тешко један хостел, киша је почела да пада. Кажу да имају кревет, узимам. Одлазим горе и постављам кревет, остављам ствари за собом и идем напоље.

Циљ ми је сада да нађем вегански ресторан. Крећем се у једном правцу, али не налазим ништа. Успут налазим бројне продавнице планинарске и камперске опреме. Улазим у све и разгледам. Купио сам лагани пешкир и водоотпорну врећу.

Крећем полако ка хостелу, успут наилазим на улаз на којем пише билијар, могуће да је ту неки билијар клуб. Настављам даље.

Дан 10

Мој последњи дан у Јапану. Данас ћу да тражим веганске рестораме у центру и шетам се мало по Гинзи (централни део града).

Стижем лагано у Гинзу. Претходно сам на хепи кау нашао неке веганске ресторане. Покушавам да их лоцирам помоћу мапс.ме, али ме иде. Остао је један на станици, можда ћу са њим имати више среће. После цик-цак шетања по Гинзи одлучујем да кренем на станицу и пробам да нађем ресторан тамо. Међутим станица је велика, успут питам Јапанца, не помаже, одустајем. Пре уласка сам видео Јапанку која изгледа као бескућник, враћам се и дајем јој 1000-рку. Она одбија новац, ја кажем да је то за су и повлачим се.

Нобу, мој несуђени јапански пријатељ ми се јавља. Кажем му да ускоро крећем за аеродром и да ми је жао што немам више времена да се нађемо. Поздрављамо се.

Улазим у шатл бас до Нарите аеродрома, цена 1000-рка. Стижем брзо, за сат времена. Излазим ма терминалу 1, хитам ка шалтерима Етихада. Гужва тамо. Урадио сам онлајн чекин јуче, али опет доста чека у том реду.

Коначно стижем на ред, жена што тамо ради каже да има проблема са чекином за Београд, ја кажем нема проблема урадићу када стигнем у Абу даби. Долази њена шефица и моли ме да будем волонтер и да прихватим могућност да идем на други лет зато што ће овај можда бити препуњен. Прихватам без дилеме, време је за нову авантуру. Каже ми да ћу добити ваучер са 300$ за следеће путовање Етихадом, јуху!

Рекох јој да ми је битно да се истуширам сада и да у следећим летовима имам вегетаријански оброк. Одлазим да се истуширам. Осећам се стварно добро, свеже и чисто. Враћам се назад ка шалтерима и чекам да ме позову. Коначно ме позивају, али кажу да ипак идем за Абу даби директно, штета. Пролазим секјурити чек. Траже ми да све откачим са ранца, има доста .

Када сам прошао проверу, нисам стигао још да покупим све ствари, када је човек из продаје карата дошао по мене и рекао да му ипак треба моја карта. Ја му рекох да не могу да верујем због ове детаљне провере што сам прошао и што ћу морати поново да је пролазим, али дајем моју карту и крећем за њим.

Чекали смо још мало када смо добили упутства како да идемо даље. Кренули смо са једном женом која нас је одвела на бординг за Нагоју. Укрцали смо се на авион (први јапански авион на који сам се икада укрцао) и полетели за Нагоју. Авион је скроз ОК, екрани на седиштима су најбољи које сам видео до сада. А искористио сам прилику да одгледам неки локални програм тамо у вези са неким туристичким дестинацијама у Јапану и са специјалитетима, мислим, Јокохаме.

По стизању у Нагоју кренули смо ка авиону за Абу Даби, који прво слеће у Пекинг. Укрцали се и полетели. После негде око 3 сата лета, које сам провео гладајући онборд ентертејмент програм, авион је слетео у Пекинг. Сада смо чекали да се авион очисти, напуни горивом и нови путници укрцају.

Е сада сам доживео и то да видим шта се дешава са авионом када чека после лета а на следећи. У једном тренутку већи број кинеских теткица је ушло у авион са задатком да га припреми за укрцавање следећих путника. Био је то задивљујући призор за мене. Ђа има ли шта лепше од путовања?

У Абу Даби стижемо после нешто више од 8 сати лета. Лета на којем сам успео мало и да одспавам, што није тако чест случај. Пошто аам имао мало времена за транзит, похитао сам на гејт са карте. Када сам стигао тамо видео сам да нема лета за Београд, већ неку другу дестинацију. Питао сам где да идем, рекли ми на гејт 10, све до терминала 1. Пожурио сам и коначни стигао тамо. Предао карту и укрцао сњ у авион. У авиону сам доста времена провео причајући са расположеном босанком која је седела одмах до мене са са друге стране пролаза. Овај део пута ми некако најдуже траје, вероватно због чињенице да ми је одмор завршен.

Закључак

Јапан је чиста земља. Где год да сам ишао нисам имао прилике да видим смеће разбацано по улицама, такође и стандард им је добар. Није било ни једног просјака и број бескућника које сам видео је мали, да се наброје на прсте руке.

Са Јапанцима уопштено нисам много причао али сви они које сам нешто питао су ми радо изашли у сусрет и одговорили.

Судећи по томе да их мало има на улицама за време радног дана и да им је све тако добро организовано закључујем да много раде.

Дебело брдо – Таорско врело – Косјерић

Нови викенд је брзо стигао, а већ средином седмице и идеја да се посети Таорскo врелo. Таорско врело је скуп малих водопада поред села Таор. Путоваћу до дебелог брда, а онда ићи лагано, поред повлена, до врела а сутра настављам до Косјерића одакле се враћам возем за Београд.

Још сам у стану, али сада ћу да се обучем и крећем полако. Опрему сам већ спаковао и храну за пут такође.

8 сати је крећемо! Прво идемо на ластину станицу да покупимо још путника и онда хитамо на ибарску. Ту ћемо, пред излазак из Београда покупити још њих.

Стигох око пола 12 на већ познато место и одмах сам се упитио ка повлену. Успут решавам да се попнем пречицом на велики повлен. А на њему 4-ца момака распиштољили се и доживљавају свој моменат далеко од Београда. После краће приче са њима крећем већ познатом стазом даље до малог повлена. Успут наилазим на поље сремуша и после консултације са мамом (она је дете планине ипак) одлучујем да наберем неколико. Ту ме момци сустижу, а и ту губим и рукавице.

Ливада подно средњег Повлена
Ливада подно средњег Повлена
Цвеће у шуми
Цвеће у шуми
Извор (или црево из извора) испод малог Повлена
Извор (или црево из извора) испод малог Повлена
Стаза у шуму - нисам могао да одолим а да не идем тамо
Стаза у шуму – нисам могао да одолим а да не идем тамо
А у шуми још боља стаза
А у шуми још боља стаза
Наизглед нема никога кући
Наизглед нема никога кући
Вероватно су домаћини на пољу, припремају земљу
Вероватно су домаћини на пољу, припремају земљу
Природа је чудо
Природа је чудо
Споменике које виђам успут не могу објаснити речима
Споменике које виђам успут не могу објаснити речима
Већ сам у селу Таор, Повлен је далеко иза мене
Већ сам у селу Таор, Повлен је далеко иза мене

Када дам стигао у Таор већ сам чуо причу о доста планинара који су пошли на Чикер. Лепо, али ја настављам ка врелу.

Видео сам слике пре овога пута, али нисам ни био свестан да је то ко нацртано. Једноставно сваки млаз воде иде својим трагом. Земља, не камен, је овде тврда отпорна на воду и слојевита у каскаде. Вода избија из стене, само место избијања је ограђено бодљикавом жицом, али неко је већ развалио жицу на једном месту и могао сам прићи да установим шта би то могло бити. Још нисам сигуран, вероватно је у питању постројење за водовод.

Тарско врело
Таорско вврело
Тарско врело
Таорско вврело
Тарско врело
Таорско вврело
Тарско врело
Таорско врело
Објекат иза жице на самом извору
Објекат иза жице на самом извору
Зазидан тунел...
Зазидан тунел…
Тарско врело
Тарско врело
Каменолом, врло интересантан камен, шупљичав, кажу да га користе за манастире, фонтане и сл.
Каменолом, врло интересантан камен, шупљичав, кажу да га користе за манастире, фонтане и сл.
Моја вечера: хлеб од целог зрна, органски парадајз и сремуш, ммммм
Моја вечера: хлеб од целог зрна, органски парадајз и сремуш, мммммм
Спавање у природи, земља мало тврђа овога пута и у нагибу
Спавање у природи, земља мало тврђа овога пута и у нагибу

Вода се додатно може прочистити са повидон јодом. Неки кажу да ни један извор не производи 100% чисту воду за пиће.

Таорско врело, јутарње издање
Таорско врело, јутарње издање
Таорско врело, јутарње издање
Таорско врело, јутарње издање
Каменолом, јутарње издање
Каменолом, јутарње издање
Шупљичав камен
Шупљичав камен
Поглед на село Таор
Поглед на село Таор

Од овог момента креће други део мог пута ка Косјерићу. Ускоро ћу на пут ка Косјерићу и крећем полако низбрдо. Пут који ће трајати добрих десетак километара ако не и више. После тога долази и још пар километара равног пута. Следе појсажи и објекти које је махом човек створио, а који су спектакуларни.

Веома старе спомен плоче, овај стил до сада нисам видео
Веома старе спомен плоче, овај стил до сада нисам видео
Веома старе спомен плоче, овај стил до сада нисам видео
Веома старе спомен плоче, овај стил до сада нисам видео
Сјајан видиковац
Сјајан видиковац
Коњи и брда у даљини
Коњи и брда у даљини
Дрво које цвета, рај за пчеле, штета што ће им човек саће похарати
Дрво које цвета, рај за пчеле, штета што ће им човек саће похарати
Крош шљивике и путеве
Крош шљивике и путеве
Овде људи производе палете
Овде људи производе палете
Водена змија иде преко пута, помогао сам јој да брже пређе да је ауто не згази
Водена змија иде преко пута, помогао сам јој да брже пређе да је ауто не згази
Диван пејсаж
Диван пејсаж
Вода и корито речце Скрапеж
Вода и корито речце Скрапеж
ТИТАН цементара Косјерић
ТИТАН цементара Косјерић
Први тротоар на који сам наишао у 2 дана
Први тротоар на који сам наишао у 2 дана
Табла Косјерића на видику
Табла Косјерића на видику
Штене ми лиже ноге испред железничке станице
Штене ми лиже ноге испред железничке станице
Отправниче чекај, има још путника за овај воз
Отправниче чекај, има још путника за овај воз