Архиве категорија: Планинарење

Увац са Суи 11-12 Јун

Зашто ићи?

Мислим да Увац сам по себи не треба објашњавати. Суи је пожелела да ово место посети и ја сам ту да јој помогнем и правим друштво. Паковање смо завршили и петак увече и легли подоста касно.

Субота

Навијен сат нас буди у 4:20. Устајемо обављамо тоалету и доручкујемо. Зовем такси и излазимо напоље. Стижемо са таксијем на бубањ поток ауто пијацу. Ту чекамо још пар минута и стижу Урош и Никола. Улазимоу Алфу и крећемо на пут дуг 160 км до пожете. Урош вози перфектно и брзо. Стижемо тамо за нешто јаче од два сата. Излазимо на петљи и налазимо свој пут до места за стопирање. Убрзо заустављамо човека који иде до Ариља. Није много, али смо срећни. Суи поготово, јер је зауставила прво возило. Човек ми прича да иде често у Египат и да је баш недавно стигао са летовања одатле. Стижемо брзо у Ариље, Суи одлази да купи храну и воду. Враћа се и настављамо да стопирамо. Стао нам је старији човек. Живео је о радио у Аустралији. Много хвали Аустралију. Сада је у пензији и овде је, жена и деца су му тамо. Пролазимо поред бројних малињака. Објашњавам Суи да је ово земља бројна са макињацима. Пут је дужи и човек вози полако. Ускоро стижемо до Ивањице. Стали смо до ћумуране. Искористио сам прилику да замолим за мало ћумура. Мислио сам да смо близу петљи за одвајање за Сјеницу па се опраштамо од господина. Свраћамо успут до тоалета и до продавнице. Мало даље чујемо и музику. Суи хоће да провери дешавање. У питању је једна свадба. Почиње са пуцањем. Ту је и музука. Сви чекају да се млада појави. Суи се нашла са човеком који је 24 године већ у Хонг Конгу и не може да верује то. Задржали смо се добрих око сат времена тамо.

Крећемо пут раскрснице која води до сјенице. Успут пролазимо кроз срце града. Хватамо лепе слике.  Налазкмо лако излаз из града. Стајемо тамо и можда смо и први пут забринути да нећемо дуго зауставити ништа. Упорно чекамо да кола наиђу и онда стопирамо. Услоро наилазе два човека која стају. Суисе некако подвлачи испор ручке косачице и седа у средину, ја сам са леве стране. Људи су љубазни. Причамо много ствари. Суи се распитује о смештају. Људи стају да Суи фотографише, успут једу хлеба и саламе. Нас нуде Суи једе, а ја одбијам. На крају и ја прихватам јер је човек упоран. После фотографисања и јела крећемо даље. Успут узимамо телефон од човека и сазнајемо неке ствари као ону да у кампу можемо да спавамо и кига да питамо тамо за све детаље у вези са околином. Убрзо стижемо на почетак стазе непосредно испред обале језера. Презувам се и сређујемо опрему и полако крећемо према кампу. Успут је осушевљење од стране Суи приметно. Често застаје да дотографише. Стижемо до кампа, налазимо се са Славицом и прочамо око разних детаља у вези са самим кампом и околином.

После разговора са њима одлучујемо да оставимо шатор и вреће у кампу јер ћемо касније да се вратимо ту да спавамо. Узимамо храну и воду са собом са циљем да направимо вечеру успут.

Крећемо стазом која води ка видиковцу. Благ је успон. Успут причамо и уживамо у благодетима природе око нас. Застајемл на пар места да се одморимо и урадимо коју слику. Иначе данас смо видели доста људи на локацији. Закључили смо да их аутобус можда вози до видиковца, а да с онда  они само спуштају до главног пута. Међутим, када је једна група прошла више их није било. Стижемо ускоро до видиковца. Пењемо се на дрвену платформу и креће фото сешн. Мало ппсле крећемо ка стени са које би требало да видимо лешинаре. Успут видимо 2 коња како безбрижно пасу. Ускоро стижемо до краја стазе. Ипак не видимо нити једног супа. После пар фотки крећемл са припремом вечере. Имамо ћумур, тако да нам неће требати много сувих дрва. Налазимо одмах суво шибље непосредно поред нас идеално за потпалу ватре.. Крећем у акцију и док Суи прпипрема храну за термичку обраду ја припремам гнездо од ситних гранчица и вадим потпаљивач (натопљену ватру са вазелином) и упаљач. Ватра се добро распламсава те додакем мало ћумура. Ускоро имамо праву ватру. Стављамо лук да се динста и можда још нешто, па додајемо воду и тестенину, додајемо у кесицу супе, а и још неке ситнице који се сада и не могу сетити. Пошто смо све успешно скували, делимо између чинија, а ја покушавам у преосталом жару да испечем кромпир.

У току процеса кувања изненада сам приметио огромне птичурине како круже изнад нас.  Викнух „Суи дај камеру“ и бацих се на снимање. Стварно су велике, распон крила је и више од метар, можда метар и по. Невероватан призор. Још као мали сам имао једном страх од јастреба који је кружио око мене по повратку у бакину кућу. Међутим сада нисам имао такав страх, већ само велико поштовање према овим огромним птицама. Постојање ових птица на овим подручјима само говори у природном систему који се овде налази и његовој разноврсности.

Вечера је била изврсна и кренули смо са паковањем ствари. Оставили смо неколико кришака хлеба птицама. Спаковани кренули смо убрзаним ходом назад до кампа. Не можемо да се вратимо за дана и тога смо свесни, али ја аам понео лампу на чело, то ће да нам помогне таман. Једино брину иблаци и грмљавина неколико десетина километара у даљини.

При повратку кжеж Суи да не жури и хвазтамо последње фотке за данас. На једном месту смо и залутали, али смо се и безо вратили на прави пут. Ускоро наилазимо на мост, а онда ту је и камп. Вратили смо се.

Питам Суи да ли хоће нешто да попије, ја би да попијем фанту, а и пиво. Она никако не жели то, каже само топлу воду. Одлазим до Славице и узимам пића, враћам се одмах до шатора. Улазимо у шатор и спремамо се за спавање окренули смо главе ка ногама. Суи је забринута да ћемо да покиснемо, покушавам да је разуверим. Некада моја моћ убеђивања није баш најбоља. Чак гурамо и спејс бег у простор између комарника и спољнег плашта. Мислим да то нема смисла, али ајде нека буде тако. Ја уживам док Суи брине, испијам фанту, а после и пиво. Скидам све сем доњег веша да мо буде комотније. Земља је мекана и полако тонем у сан. Нешто касније буди ме грмљавина, сева свуда и осветљава шатор комплетног. Киша је падала, чак мало и јача, али као што сам претпоставио, шатор није пустио.

Недеља

Устајемо рано, дивно је јутро. Сунце греје, мада је значајно свежије. Припремамо доручак, стварно свега има на столу поред. Не сећам се сада, али сам ишао до Славице и некако ми је рекла…, а да знам сада: Суи је питала за тошлу воду. Ја сам отишао до Славице да је донесем, а успут ми је Славица рекла да има још и мекике (које волим пуно) и добро познати сјеничкк сир . има још ствари, али ја узимам неколико мекика и мало сира за Суи.

Једемо полако, уживамо у успеху. Пакујемо ствари. Време не да се пође. Суи жели да се врати, да оде до Ужица и тамо да одстане. Спаковали смо ствари. Суи жели да ми утрапи подлогу за спавање коју сам дао њој да користи, да је вратим кући, али ја не желим, већ сам пун ко брод. Идемо да се поздравимо са Славицом. Саветује са се вратимо преко Нове Вароши и Златибора. Прихватамо ову идеју и крећемо.

Прво треба стићи до Сјенице. Стижемо до места одакле смо к почели шетњу на Увац, поправљамо гардеробу и крећемо полако. Тек што смо кренули, избацујем прст и стаје човек у џипу. Име му је Рамо. Видео сам га пре 2 седмице када је био сам неким планинарима / туристима. Каже да је вођа планинарског клуба Змајевац и да има доста интересантних локација поред Увца за обићи. Истиче реку Сопотницу и каже да може прићи њој преко планине Јадовник. Причам му неке моје авантуре и представљам Суи.

Ускоро стижемо у Сјеницу. Предочили смо му наш план да стигнемо до Ужица преко Нове Вароши. Схватајући то, стаје нам на раскрсници која води до Нове Вароши. Излазимо из аута и пријатељски се растајемо уз неизбежно фотографисање. Крећемо Суи и ја ка излазу из Сјенице. Долазимо до пумпе и ту одлучујемо да стопирамо. Аута која долазе махом су пуна, што говори да се људи не расипају енергијом. Стао нам је један и тражио да платимо 500 динара за вожњу, али Суи није хтела. После тога смо зауставили аутобус до Нове Вароши и добро одморили у њему.

Буди нас глас кондуктера који објављује долазак у Нову Варош. Хитамо напоље и узимамо наше ствари. Обављамо тоалету и крећемо ка излази из града са циљем да стопирамо до Ужица. Суи пружа руку и већ стаје један младић. Некако се гурамо у ауто и крећемо ка Ужицу. Успут пролазимо покрај Златара и Златарског језера, а касније и поред Златибора.

70-так километара смо савладали и стигли у Ужице. Пријатељ нас оставља испред болнице. Суи мало драми пошто јој нови домаћин није дао прецизна упутства како да дође до њега. На крају после доста распитивања остаје да чекамо аутобус за Севојно. Бус стиже, она излази код пумпе, а ја идем до окретнице и прелазим у други аутобус. Једна жена нам је много помогла саветима где и како.

Крећемо и ускоро излазим на магистрали, прелазим на другу страну пута и стопирам. Циљ ми је да стигнем до Чачка. Кола стају, човек је сам. Питам да ли могу до Чачка. Каже да могу и убацујем ранац на задње седиште. Водим рачуна да не испрљам седиште. Седам и крећемо ка Чачку. Иван ми каже да је стао зато што носим ранац. Крећемо у причу која неће престати све до Београда, да, Иван иде све до Београда и ја ћу да идем са њим! Иван је приватник, предузетник. Ради са неким Данцима, нешто у вези са избеглицама. Самоук је, али много ради. И ја сада размишљам да ли је то у ствари да постоје две групе људи: школовани људи и приучени људи. Приучену људи раде много више од школованих људи. Школовани људи као да мисле да су апсолутни у свом знању и да нема простора за више, док су нешколовани људи ухваћени у вртлог без граница.

Причамо о многим стварима, кажем му да сам пронашао девојку из Вијетнама и да ћу са њом да проведем неко време у Бурми, а и да сам озбиљан у плановима са њом.

Планинарење и уживање у природи нам је заједничко такође. Он иде једном годишње до Кумбора где кампује са пријатељима. Стижемо до Љига и хвата нас гужва на Ибарско магистрали. Настављамо причу и ускоро смо у Београду. Вози ме све до Јужног булевара где излазим. Много добро је све, стижем у једном цугу за 3 сата.

Убрзо хватам и превоз до стана.

Закључак

Пуовање у друштву је забавно. Путовање са странцем је још забавније. Кретали смо се динамично, без великих застоја. Лако дошли до циља и уживали у свему. Такође ово је било први пут да спавам са неким у шатору и било је стварно удобно. Радујем се унапред једној оваквој авантури.

 

Терцеира (Азорска острва)

Зашто ићи?

Ако имаш пријатеља који има такву идеју и ако је то острво Терцеира, онда зашто да не. Ићићемо на пет дана, стим да ћемо 2 дана провести у путу скоро цео дан. Припремио сам се за могућност планинарења, понео сам ципеле, камашне, лампу, астро ћебе, јакну, ногавице и још понешто. Носим и Никон Д5300 са телефото објективом, укупна тежина опреме око 7 кг. Очекујемо лепо време тамо температуру око 25 степени и наравно, сунчане дане.

Дан 1 – субота

Устао сам рано, око пола 5. Спремио доручак и дописивао се са Суи Суи (кинескиња која ће да дође ускоро до мене). Милан је дошао по мене у 5:40 и полако смо кренули ка аеродрому. Са нама да нас испрате кренули су Јасмина његова жена и његов син Владимир. Стигли смо око 6 на аеродром, и кренули на сигурносну проверу и брзо то завршили. Пошто сам урадио пријаву лета онлајн нисмо се нигде задржавали више него сто смо морали.

Укрцали смо се у авион и полетели у 7:30. Ер Србија ме изненадила са веганским сендвичом и јабуком. Лет је миран и угодан.

Стижемо у Цирих, на време, после сат и по лета. Укључујем се на аеродромски интернет и зовем Милановог брата. Он је већ ту негде и налазимо се са њим. Шетамо около и на крају седамо.

Причамо и тако иде време. Следећи лет је у 13:55 за Лисабон. Завршавамо причу, растајемо се од Бојана и крећемо ка лету. Укрцавамо интересантнан зеленкасти авион. Овај лет би требало да траје два и по сата. Испочетка сам нешто преморен, али мало после ми је боље. Храну за овај лет нисам могао да поручим, али сам добио један природан сок (тако кажу) и касније још 2 два са крекерима и то од стјуардеса директно.

У 15:40 стижемо, по локалном времену. Авион за Терцеиру имамо у 6 сати. Чекамо да се појави број гејта на огласном екрану. Освежио сам се воћном салатом.

Ево нас на излазу број 22, чекамо да отворе излаз. Интересантно је приметити да су сви старији људи овде који чекају лет. Мало има људи.

Укрцали смо се у авион и пун је! Атмосфера је добра. Милан се опет на своја леђа извукао и задржао место до прозора. Спава ми се, зевам.

Лет је сада увелико у току. Опет сам се снашао за парче хлеба и биљни маслац. Милан се распричао са комшијама. Надам се да ћемо ускоро да стигнемо, овај лет ми траје нешто дуже од претходних.

Стигли смо на аеродром Фејес. Милан је успут нашао још пријатеља и замолио их да нам помогну око рент-а-кар.
Дошли смо на шалтер рент-а-кар и платили 900 еур резервацију за ауто. После провере аута смо кренули до Ангре. Успут смо се забављали снимајући околину апаратом и мобилним телефоном. Време је било облачно, магловито и са слабом кишом. На улазу у Ангру смо наишли на статуе бикова. Касније смо сазнали за легенду (или стварност) да су први шпански освајачи били отерани са острва од стране једне жене која је пустила својњ бикове на њу. Од тада се бикови редовно пуштају по учивжцама (на жалост нисмо видели ни једног). Убрзо смо стигли испред хотела. Уз помоћ неке две жене успели смо да дозовемо радника да нам отвори врата собе. После много тражења коначно сам у кревету у једној соби.

Нисмо изашли нигде већ кренули да спавамо. Пошто Милан толико хрче био сам принуђен да изађем из собе и легнем на софу у предсобљу.

Дан 2 – Недеља

Спавао сам на каучу у дневној соби и разни звуковк су ме будили: врата наше собе што су лупала, звук воде из купатила, неке машине што су се аутоматски укључивале и жена што је стењала из суседне собе. Онда ј две жене што су дошле касно и тражиле рецепционара. Помогао сам им тако што сам им дао телефон објекта и наставио да спавам. Милан ме јутрос пробудио питајући ме зашто сам тамо, рекао сам му да нисам могао да спавам јер много хрче, али и да га разумем јер хркање је велики проблем иначе. Прешао сам поново у собу, он је убрзо отишао негде, а ја сам наставио да спавам.

Сада је пола 9 по локалном времену идем да се истуширам и доручкујем, а после ћу да видим шта ћу.

Нисам се истуширао, јер нисам знао пустити топлу воду (опет сам мислио да знам). Милан је дошао из супермаркета и донео неку храну. Сели смо да доручкујемо. Таман што смо били при крају дошао је газда и кренули смо да разрешимо дилему око собе. На крају смо и то решили. Соба нас је изашла 140€ баш како смо и мислили.

Непотребна фрка око собе је била јуче. Власник ми је дао неку мапу и рекао да одемо на нека места која је обележио на мапи. Прво где смо отишли је пијаца, тамо смо купили свашта нешто. Од интересантних ствари то је зелени боб, цигара, биљна паста за зубе и четврт лубенице! Кренули смо на једно брдо које је голо и служи за испашу говеда. Поља на брдима су испарцелисана и ограђена каменим оградама. Доста времена смо провели на тим брдима, мењали смо место са времена на време, а ризори су били све бољи и бољи. Чиста ваздух, уредни путеви, пеиеода савршено усклађена са ситуацијом и бескрајан океан.

Поглед пуца на океан, а ту је и ‘преполовљено“ острво које личи на векну хлеба коју ке неко покидао на два дела.

Враћамо се у Ангру са циљем да одемо у Национални парк који се налази испод града. Успут се спуштамо до магистрале „ештрада регионале“ и пролазимо кроз неко село успут.

Е да, хтели смо да приђемо мору што ближе. Па смо скренули у једно јако уску улицу, и на дну смо схватили да не можемо да се спустимо до мора никако, али онда смо схватили да имамо други проблем, нисмо могли са пандом да се вратимо у рикверц. Морали смо да се окренемо тамо. Са једне стране је камени зид, а са друге 2 метра пад у њиву. На срећу ту је била и једна ограда, отворио сам ограду а Милан је успео да скрене ауто у њиву и касније окрене ка излазу. Ова акције је проузроковала паљење ламела мењача. Било је опасно како Милан каже, али ће да прође.
Стигли смо брзо у марину и гледали како са дођемо до парка. Питали смо неког човека са нам објасни. Проблем је, када смо долазили, налетели смо на улицу која је била блокирана и то нам је пореметилл читаву концепцију. Кренули смо сада обилазним путем и стигли до улаза у парк.

Возили смо до самог врха. На врху смо затекли споменик и место за камп. Такође ту је био и један стадион а на њему срне!

Милан је остао мало да одмори на клупи, а ја сам одлучио да одем до оближње шуме и мало процуњам.

Ту је прво кратер који је обрастао у растиње али јасно се види удубљење.
Затим стижем до врха који омогућава диван поглед на пучину. Ту је био и један момак који је осматрао где се китови налазе. Дао ми је да погледам кроз двоглед и видео сам кита како излази на површину и шприца воду у ваздух. Његов посао је да наводи брод на китове, пошто то је туристичка атракција.

Касније смо Милан и ја обишли исто место, али није било вејл вочера више тамо.

Кренуо сам и другом стазом на још један камен и видео да тамо се галебови гнезде. Сликао сам доста.

У повратку назад сам наишао на срну поново. Она је мирно пасла поред пута и није се много обазирала на мене. Нашао сам Милана како лежи у хладовини. Кренули смо назад.

Вратили смо се у собу. Милан је остао у соби, а ја сам кренуо у град да купим још нешто за јело.

Успут сам прошао кроз град и видео неке интересантне зграде и ствари. Као Индијанска продавница, кафић са сликама из прошлости и заставу са српом и чекићем.

Хтео сам да припремим вечеру али Милан је хтео да се окупа. Па сам кренуо са њим. Успут налазим у видокругу још интересантнијих ствари: графит, скејтбордере и старе зграде.

Пошто је вода била много хладна, Милан је одлучио да не плива и кренули смо назад у собу да одмарамо и спремамо вечеру.

Апартман је сачињен од неколико соба, дневног боравка и кухиње. Кухиња је добро опремљена, тако да нам је омогућила да спремамо храну без проблема.

Спремили смо младе кромпириће и салату, а било је и још прилога. Колико се сећам, после вечере смо кренули у вожњу око острва, тако је Милан желео. Кренули смо лево од Ангре.

Најинтересантнија ствар је била шума код Сант Барбаре националног парка. Шума је толико густа, а и дрвећа су нестварних облика. Сталк смо ту на један паркинг и уживали у звуковима приророде. Кренули смо ка северу и онда на ксток правећи известан полукруг. На моје инсистирање Милан се сложио да не идемо скроз око острва, већ да прођемо магистралом кроѕ њега.
Ову ноћ сам исто спавао у дневној соби.

Дан 3 – понедељак

Данас, после тоалета и доручка крећемо

Увац језеро и меандри

Зашто ићи?

Увац језеро и његови меандри су светски познати. И зашто онда не отићи и не обићи их. Нашао сам трек на стазе и богазе и убацио га мапс.ме и овога пута, по први пут и и орукс мапс. Још од почетка седмице ме ова идеја држала и онда сам у петак увече припремио ствари, јер аутобус за Сјеницу полази у 5:55 и ујутру неће бити времема за паковање.

Овога пута ћу први пут у реалним условима тестирати нови шатор (прошли пут сам га поставио у чеку када сам ишао на Троглав). Такође носим и нови објектив Никон 70-300 мм од којег очекујем да ће недоступне пределе и животиње детаљно да ми приближи.

Субота

Устајем рано, пре 4 доручкујем и облачим се и убрзо сам на станици. Овога пута ниаам заборавио ништа од опреме, међутим стомак ме боли и принуђен сам да жјрим у тоалет. Аутобус је кренуо на време, имам 6 сати дуг пут. Што ме буни, пошто је све до Ивањице аутобус ишао баш брзо и онда задњих 40 так километара никако да прође. У први мах то је нон-стоп успон, а онда кривина до кривине. Припремам се и излазим испред једне кривине, видим доста људи – читав аутобус. Мислим логично је, ипак је Увац познато и популарно туристичко место.

Читав аутобус људу на почетку стазе, али нико није ишао стазом
Читав аутобус људу на почетку стазе, али нико није ишао стазом

Овде нема збуњивања, стаза прати језеро аа његове десне стране (лева страна је у шуми и жбуњу). Углавном је благи успон и има камења, али и земље. Растиње је углавном ниско, смрече, брезе и жбуневи. Увлавном су све ливаде.

Ливаде око Увца
Ливаде око Увца

Прво се наилази на камп.

Камп "Увац"
Камп „Увац“

А затим и висећи мост, који сам одмах опробао. Мада ми није јасна његова сврха, јер на другој страни готово и да нема пута. Као да га је неко грешком ставио овде. Ипак мост је леп, а и омогућава да се фотка језеро ближе.

Висећи мост који прелази на другу страну језера
Висећи мост који прелази на другу страну језера

Идем даље и са леве стране опажам место где је неко ложио ватру, прилазим, леп видик. Можда би могао овде камповати..

Мој камп
Мој камп

Бројни чамци шпартају језером и носе туристе.

Пловило за обилазак језера
Пловило за обилазак језера

Поглед ми бежи на другу страну која је много зарасла у растиње.

Друга страна, неки други пут :)
Друга страна, неки други пут 🙂

Даље наилазим на усамљеног, али везаног коња каји пасе на ливади.

Кобила везана ланцом
Кобила везана ланцом

Затим то је и један поток.

Поток
Поток

Иначе време је сунчано. Код следећег видиковца зове ме шеф и жали се да му неки извештај не ради. Трошим ту неко време да поправим то и крећем даље. Успут сликам неке рупе у стенама. Да ли може да им се приђе, питам се, али настављам даље.

Јели пећина или само рупа?
Јели пећина или само рупа?

Поглед на кањон је феноменалан.

Ливада и кањон
Ливада и кањон

Ливаде са травом као на стадиону Вимблдона.

Ливаде и ниже растиње
Ливаде и ниже растиње

Меандри.

Меандри језера Увац
Меандри језера Увац

Ускоро наилазим на знак за видиковац, али пре њега примећујем стазу којом идем и која ме води све до воде.

Офроад који води до воде
Офроад који води до воде

Облаци и планине, нераздвојни су пријатељи.

Облаци и брда
Облаци и брдаш

У моменту чује се звук грома и неки облак јури ка мени. Застајем и навлачим заштиту од кише. Није страшно, али време се изгледа мења.

Промењљиво време
Промењљиво време

Поглед са издвојене стене, непосредно пре видиковца.

Видиковац пре видиковца
Видиковац пре видиковца

Поглед на сам видиковац.

Испод видиковца
Испод видиковца

Пештерска висораван

Пештерска висораван
Пештерска висораван
Шта рећи?
Шта рећи?

Птица на видиковцу.

Птица
Птица

Поглед са видиковца.

Увац са видиковца
Увац са видиковца
Светло на води
Светло на води

Завршио сам обилазак језера Увца. Сада хоћу да се вратим, али питање је којим путем. Размишљам најбоље да се полако вратим истим. Застајем, пошто дефинитивно ће да падне киша, да поново навучем заштиту, коју сам раније већ скинуо. Крећем лаким кораком натраг ка кампу.

Други талас облака брзо долази
Други талас облака брзо долази

Али не тако дуго, долази невреме. Прво киша почиње да пада, а онда почуње обилно да грми. Стављам телефон у авионски режим, а штапове за планинарење склапам. Громови све јаче и јаче ударају. У једном тренутку гром туче непосредно поред мене што ме узнемирава да губим ваздух на моменат. Убрзано дишем и седам на траву. Ипак се концетришем и узимам терма рест подлогу и стављам је преко тела и главе. Већ је тада почео и лед да пада.

Киша, град, ветар и грмљавина
Киша, град, ветар и грмљавина

Као и сваки јак пљусак и овај убрзо јењава, сунце само на моменат сија до киша и даље пада. Устајем и крећем даље према кампу.

Други талас кише и града је наишао док сам ходао. Међутим после неког времена установих да сам изгубио рукавице. Изнервиран, пошто сам још један пар тако изгубио на Повлену, решавам да се вратим и да их тражим. На сву срећу нисам дуго тражио, а већ сам их нашао.

Пошто нисам успео да нађем нигде природан заклон пребацио сам термарест преко главе и тако ходао. Град је ударио поново истом силином као и пре тога. Грашке града су се одбијале од термареста, ја сам био овде заштићен. Сада је остало питање где камповати. Мислим камповање је обавезно, јер и то је део ове приче. Прилазим кампу, али и врло брзо одустајем. Стварно, ја сам приликом доласка заобишао овај камп, зашто би га сада посетио? Враћам се назад у потрази за оним местом са ложиштем.

Ускоро стижем на то место и почињем са постављањем шатора. Шатор трећи пут користим и нисам још вичан како шта. Постављам га погрешно, скидам и поново постављам. Завршио сам улазим у шатор и уноаим опрему. Мали је тако да немам много места да се. ширим.

Убрзо схватам да ми је врећа за спавање мокра. Пакао. Ова ноћ ће бити бесана. Прво лежем обучен са мишљу да ће да ми се ствари осуше на мени. Али ништа од тога, тресем се. Полако скидам све са себе сем гаћа. Овако је боље. Извлачим свећу и палим је. Покушавам да осушим шаке, али не успевам. У шатору је једна много влажна амосфера. Стављам свећу у врећу за спавање, помаже, грејем се коначно. Астро фолију пребацујем преко вреће. Проблем је и то што сам шатор поставио на косину, тако да мало по мало клижем наниже.

Коса ми је мокра од вреће, тако да грејем шешир да се осуши и набијам га на главу. Шешир има жицу у ободу која ми омогућава да га додатно причврстим. Узимам кутију у коју сам ставио вату натопљену везелином, то добро гори. Убацујем комад у суд од свеће и палим је, попто је фитиљ већ изгорео. Добро гори ова комбинација и гпри доста дуго.

Када је и та комбинација била при крају покушавам да нађем нешто расутог воска и бацим га на „ватру“. Ускоро ми понестаје горива. Остајем у мраку. Покушавам да заспим.

Будим се после сваких пола сата. Велики ми је проблем и та косина на којој лежим. Онда покушавам са некако повучем врећу горе. Тешко иде јер је простор мали а и ја сам у њој. Отворио сам мало шатор да би створио колику толику вентилаџију, али слабо да помаже.

Стиже јутро, 4-5 сати. Постаје хладније и одлучујем да ангажујем и другу свећу. Палим је и понављам процес као и са првом. Ускоро нестаје горива и ту. Гледам на часовник кад ће да сване. Надам се сунцу, али оно неће доћи.

Мало после званичног свитања, иако је и даље било мрачно устајем, облачим још влажне ствари (и хладне) и хрећем напоље. Синула ми је идеја да би можда могао да наложим ватру. Тражим погодан материјал за потпалу. Налазим труле гране са иглицама смреке, то гори одлично. Гори одлично, али и брзо плане. Тако да сам принуђен да тражим јаче, дебље дрво. Много рада улажем за мало ефекта. Постижем колико толику ватру, али све траје врло кратко. Хладно је, не знам тачно колико има степени, а ја сам у бермудама, мајици и нечему врло танком што не знам ни како да назовем. Међутим овај рад ме држи у животу. Осећам се уморно.

Киша поново пада, одлучујем да спакујем стварии кренем на аутобус. Има свега пар километара до цесте. Успут проверавам ред вожње, аутобус у 10 сати иде преко новог пазара. Значи морам до Сјенице.

После обављене тоалете покрај пута крећем даље и озлазим на цесту Ивањица – Сјеница. Срећем пастира и његов лик ме импресионира. Имао је тамно деформисано лице, са доњом усном која је висила накриво и великим очима. Ходао је полако гурајући своје ноге све до пола корака правећи тада звук трења о цесту. Обучен у сиво маслинасте рите, вукао ке неку грану са собом. Као да није са ове планете, њега је ова висораван обликовала да буде то што јесте.

Хитам даље, знам да за сат времена морам прећи 7 километара. Застајем и скидам са ранца штап, у случају да ме неки од паса појуре овде. У том моменту чујем ауто иза мене, избацујем прст и човек ми стаје, каква срећа. Успут причамо мало, ја му говорим одакле сам и да волим природу и да путујем. Одушевљава ме староградска музика што је пустио, али овога пута која говори о турцима и о санџаку. То ниса м чуо досада. Стижемо ускоро у град, велики је. Он ми се нуди да ме вози до станице, тамо се поздрављамо. Хвала пуно и стисак руке, до следећег пута.

У станици презувам ципеле у јапанске таби. Удобне су и лагане. Стаје неки комби и шалтер радник ми каже да идем њим. Комби путује сат и по. Пролазимо луде кривине на путу до Новог Пазара. Пут је лош, тако да нема спавања.

У новом пазару мењамо превоз. Купујем неке грицкалице и воду. Премештам се неколико пута до финалног места. Стижемо у Београд око 5. Иначе током пута сам дремао, баш сам уморан. Планина је показала да није шала.

Закључак

Кањон и меандри Увца, као и читава Пештерска висораван су прави драгуљ. Нисам давно видео оваку лепоту природе као тамо што сам. Једмоставност свих облика живота и складност пејсажа фасцинирају. Није лако доћи и вратити се, али свакако вреди кренути., топло препоручујем. Иначе, овде нема неког планинарења већ је потребна собра кондиција за дуже шетње. Шатор може да се постави скоро свуда, јер су поља у недоглед. Пијаћу воду нисам видео, али вероватно је има треба видети на нету. Врхунски је доћи и боравити овде.

Знак иза којег се крије несвакидашња лепота
Знак иза којег се крије несвакидашња лепота

 

 

Маглич – Троглав

Да ли ићи или не?

Спремио сам ранац још јуче, све је ту. Али киша пада као луда. Седим и дописујем се са пријатељицом из Кине. Чуо сам се и са мамом која ме зове да дођем код њих. Размишљам зашто мора овако да буде. Знаш шта, идем! Ако киша пада у Београду не мора да значи да ће да пада и у Краљево. Облачим анти кишну заштитну јакну и панталоне и хитам на аутобуску. Није тако страшно, као да је оно бубњање капи по лиму код моје зграде направило атмосферу јаке кише. Купујем интегрално пециво, воду и карту. Излазим на перон и улазим у аутобус. Време је за покрет.

Субота

Стижем без проблема, мада са закашњењем од пола сата на паркинг испред Маглича. Линија нема редовно заустављање испред Маглича али се возач сложио за то за неких 200 динара.

На паркингу преслажем опрему и у том моменту ме шеф зове и жали се на то што је онлајн продаја стала. Губим реално 2 сата договарајући се са њим и колегом шта да радимо. Када смо проблем решили крећем стазом која води иза ресторана. Стаза закреће код потока и кишица почиње да пада, мада је претежно сунчан дан. Успон није велики, али је доста влажно. Кише које су падале ових дана су навлажиле тло. Стављам камашне јер ми је непријатно да идем голих цеваница. Стопала ће ми бити мокра то знам, али не хајем. Успут наилазим и на прву животињу – даждевњака, који хита да утекне, али га хватам објективом моје камере. Слеси део трека који је тежак јер је пут у ствари дно некога исушеног потока, па је тешко кретати се по свем том камењу.

Имам цео трек (21 км) учитан у мапс.ме, али до места где трек пролази тек треба да дођем. И управо стижем на место, то је засеок кроз који трек пролази. Видим путоказ за Троглав и крећем туда. Ова стаза је изгледа добро обележена. На изчазу срећем домаћина који седи испред своје куће, позрављам га и залазим у шуму. Крећем узбрдо стазом све до изласка на пут. Крећем путем даље ка Горњој Дубочици (имам знак да ме усмери).

Ускоро стижем на раскрсницу, а ту је и спомен плоча преминулом официру који је помогао изградњу овога пута. Могу ићи било којим, али се одлучујем да идем путем који иде лево. Резонујем да тај пут иде наниже и да ће ми бити куд и камо лакше да нађем место за камп него на брду. А леве стране удолина и брда иза. Село је доле, а предивна шума покрива брда иза, овде би ваљало и зими доћи, мора да је прелепо и тада.

Стижем до скретања за село, али мој пут води напред. Крећем даље и долазим на место где поток шиба путем, са леве стране је мост који би служио само ако је вода баш велика а са десне се налази нека кућа и ћумурница. Ово је прва ћумурница на коју ћу наићи, у овом крају то је изгледа главни посао на планини.

Ускоро стижем до удолине између два брда. Са леве стране протиче поток, а са десне стране је ливада. Силазим између ова два и постављам шатор на каменито тло. Тешко је овде забити клинове али некако успевам и шатор је подигнут. Окрећем се послу прикупљања дрва за ватру. Одђах ту се налази дрво које изгледа више као жбун. Ломим све што могу, користим тестеру кадкад. Завршио сам.

Одлучујем да кренем путем којим сам дошао још напред и видим шта има и да ли могу да добијем мрежу, јер је овде немам. На врху пута, превој а на превоју ловачка чека. Пењем се и уживам у погледу на малу удолину испод. Призор појачава жубор воде која јури у кориту испод.

Одлучујем одмах да се преселим. Враћам се по ствари. Чека је таман широка да могу са легнем у њу, а пошто видим мраве одлучујем да поставим шатор у њу. Е сада шатор на клинове а од силикона је тешко ставити на дрво, јер све лети – клиже се. Некако забијам два клина у размаке између даски (један после скидам). Остало везујем канапима. Раширио сам шатор на овај начин да ми буде комотнији током спавања. Вадим храну, сецкам поврће у тигањ и киша почиње. Ускоро удара прави пљусак. Осећам се срећним и задовољним што сам овде. Нема никога у близини, немам мобилну мрежу, заштићем од кише одмарам и једем. Салата је изврсна, овога пута сам понео и соли за парадајз, тиквице једем сирове. Ту су још и урме и разне семенке. Пум сам, улазим у шатор и лежем. Стављам телефон да се пуни. Полако пада ноћ, тонем у сан…

Недеља

Будим се неколико пута, али генерално добро спавам. Јутро устајем да обавим тоалету (обављам је са чеке, кога брига). Предивно је јутро узимам камеру и правим пар фотки у видео. Лежем поново.

Устајем када се већ разданило, не види се сунце још због брда. Све пакујем и крећем пут врхова Троглав (има их три) све је влажно али моје кретање није успорено много због каменитог и чврстог тла. Ту и тамо морам прећи неки поток, али остало је добро. Успут наилазим на веверицу, сликам је једва међу гранама. Губим стазу на моменат, али се брзо враћам. Из шуме допире дивљи лавеж, стаза води преко брда, пратим је. Одлучујем да сваки следећи пут пратим трек дословце, јер је тако најлакше.

Излазим на гребен брда и на колски пут. Крећем се право њиме. Укоро излазим ма јачи колски пут и видик се отвара са леве стране – без речи остајем, предивно.

Такав видик се отвара и на брду преко, тако да сада могу да видим и удолину између брда.

Стижем до зимзелене шуме, баш је дивљи овај део. У једном моменту пут нестаје и схватам да морам да идем директ на брдо, крећем. Убрзо стижем до првог врха за кокег мислим да је део троглава. Видим други недалеко и крећем ка њему.

Стижем и предиван призор се отвара, поглед пуца сада на Краљево и пољане око њега. Ту су и велика брда иза Маглича, њих ћу обићи неки други пут.

Трећи врх се види недалеко, али одлучујем да останем пар тренутака овде и уживам у погледу. Успут и правим неке фотке. Фотке призора које сам пропустио у доласку. У једном моменту могу да бирам пут и бирам пут који води кроз шуму. Нови пут, нова изненађења. Шетам шумама, ливадама и не посећеним колским путевима. Успут срећем и мапуштене куће, ћумурнице и друге објекте које можда човек и посећује. Разне животиње уз пут. Бацам нешто семења на пут да поједу. Полако стижем на место, на паркинг испред ресторана одакле сам јуче и кренуо.

Жао ми ке штп се враћам, али и опет сам срећан, јер сам циљ испунио.

Сређујем ствари и одмарам мало. Улазим у башту ресторана да поједем нешто. Једем српску салату и једну лепињу, пије воду. Излазим на другу страну магистрале и стопирам. Ускоро стаје аутобус. Седам и налазим особу из Рашке са којом причам све до Београда. Пут је брзо прошао. У Београду одлазим до ресторана Маука да поједем нешто. Враћам се кући.

 

Сокобања, Сокоград, врхови Девица Чапљинац и Озрен Лесковик

Кренули смо Никола, Бане, Јелена и ја, за први мај (зо јест 30-ог и 1-ог) до Сокобање са циљем да обиђемо врхове локалних планина и једемо добру храну у природи.

Субота

Кренули смо рано у суботу, око 7-8 сати. Никола нас је све фино обишао и узео, а онда смо изашли на аутопут. Ишли смо до Алексинца и онда смо се одатле одвојили ка Сокобањи. Сокобања је градић, али врло живахан. Почетак туристичке и бањске сезоне се примећује.

Прво смо отишли до нашег смештаја, потом смо кренули да купимо нешто хране, а онда и на прву шетњу, на планину Девицу са циљем да дођемо до врха Чапљинац.

Аутом смо дошли подно стазе која води у планину. Стаза је у први мах колска а ксније постаје само траг на земљи који се једва и препознаје да је стаза. Стаза је ипак маркирана доста добро тако да може да се види из пристојне даљине.

Прво смо кренули на интересантно брдо које зову оштра чука. Ту смо се и сликали, ваљда жељни тога. Касније крећемо даље, али овога пута се не враћамо назад до главне стазе (а требали смо) већ идемо преко ливада у правцу врха.

Дошли смо до подножја брда где више нисмо могло лако да се попнемо већ верањем по камену. Кренули смо храбро, поготову Никола који је се попео на врх први. Успут је Јеленина торба испала из Николиног ранца, али она ју је успешно спасила још на тој стени.

Попели смо се сви, чак сам и ја успео некако (имам болесно лево раме).

После је све ствар ходања, пошто планина није захтевна и стрма, лако смо дошли до нашег циља и камена на којем пише Чапљинац.

Тамо смо стали мало да одморимо, Никола и Бане да попију пиво, а Јелена и ја да поједемо парадајз и паприку. Било је освежавајуће. Иначе цео дан смо на планини били у магли, није била густа магла, али је сакривала поглед на дуже.

Одлучили смо да се вратимо до тачке од које смо и пошли. Иначе на неким местима смо осетили веома јак мирис, воњ, за који мислим да је од неке животиње. Стигли смо до тачке од које смо и пошли врло брзо. Иначе та тачка је на надморској висини од око 700 метара, док је сам Чапљинац на нешто више од 1100 м, тако да није имало много да се пење.

Вратили смо се до собе, пресвукли које је шта имао, иначе ноге су нам биле мокре од влажне траве и кренули поново у град до неког ресторана на вечеру. Ресторан у који смо ушли је био уредан, добро осветљен и средње попуњен. Изненађење за мене и Јелену је скромни вегетаријански мени који поседују. Тиквице са роштиља су биле топ храна вечери а и осале ствари су биле добре такође.

После доброг јела пеошетали смо корзом и уживали у слаткишима, а и купили још понешто. Касније смо се вратили у собу, средили и легли са спавамо.

Недеља

Устали смо око 7 колико се сећам, обукли и понели ствари са собом јер одлазимо данас. Идеја нам је била да обиђемо врх Озрена и да једемо у природи. Гледавши на мапа.ме видео сам да постоји пут-пролаз између две планине и на моју сугестију јренули смо тамо. Одмах наа је дочекао макадам а мало кааније и сумња да можемо доћи до жељеног места овим путем. Али забавно је било и успут смо нашли на поље са младим луком и ја сам одлучио да наберем неки.

Стижемо до неког села, пролазимо га и наилазимо да двоје мештана. Они нам говоре да не можемо да стигнемо на другу страну, јер је пут лош. Одлучујемо да се вратимо, али било је врло забавно.

Стижемо на главни пут и крећемо ка Алексинцу обилазећи планину. Успут гледамо како је планина Ртањ импозантна, нине толико висока, али у односу на оближње изгледа као див.

Такође јасно је да је 1 мај, јер доста кола нам долази у сусрет, такође доста људи кампује на обали језера, покушали смо и ми прићи у једном моменту, али гужва је значајна.

Стижемо до Алексинца, а онда и скрећемо на пут до манастира Свети Стефан. Пут је релативно дуг, а ми се забављамо сликајући гусеницу на Николином рамену.

Ускоро стижемо до паркинга подно манастира, крећемо даље али видимо да нећемо имати где паркирати па се враћамо. Паркирамо и крећемо пут манастира, решили смо да оставимо све ствари у кола, Јелена, Никола и Бане одлучују да не иду на планину. Ја сам одлучио да идем. Обилазимо манастир, Јелена обилази продавницу, тражи мед и слатко.

Крећемо према планини. Изгледа јако високо иако је само 1100+ метара из разлога што смо ми ниско, не више од 200-300 м. Улазимо у шуму, долазимо до првог путоказа. Путоказ показује Лесковик 4 сата, скретање у десно. Ту се растајемо, ја крећем десно они се враћају.

Са собом носим торбицу са храном, банану и јавуке са нешто разних семенки, рукавице, штапове за планинарење и камашне. Обучен сам у хајкерске бермуде, драј-фит мајицу и кинеске планинарске ципеле, е да носим и шешир. Навигацију имам на телефону, такође и мали компас за лакшу орјентацију.

Крећући се десно од путоказа убрзо схватам да идем у погрешном (или нежељеном) правцу. Враћам се назад и крећем десно кроз шуму. Рекох ићићу тако док могу, стижем подно првог брда, гледам навигацију и схватам да мало лево постоји нека стаза, колси пут. Апуштам се кроз шуму и крећем стазом, за сада није тешко.

Врло брзо наилазим на корњачу на путу, сликам је, она се крије у свом оклопу. Чекам мало да изађе, сликам је поново и крећем даље. Самоуверен сам сада више, животиње ми увек дају додатну енергију за пут. Срећан сам.

Пут убрзо постаје све стрмији, долазим на тачку где на стени пише 900мнв. Пут сада диретно иде на планину, ја узбуђен журим горе. Зној пробија све поре, знам да сам брз.

Пејсаж се мења исто. Изашао сам из шуме давно. Растиње је све мање и мање. Видим да је цео овај део недавно и горео, све је црно-бело од изгорелог растиња и стена. Ускоро нови знакови да непогрешиво хитам ка циљу, стене са натписима 1000, 1050, 1100 мнв. Стижем до дела зо који мислим да је врх. Окрећем се и видим планине испод и подручје око храма као на длану. Данас је диван сунчан дан. Видим на мапи да још мисам на врху скрећем мало лево и видим неку дрвену конструкцију за коју сам сигуран да симболише врх. Стижем тамо и јесте, то је врх Лесковик.

Тамо одмарам и једем што имам. Одавде и није неки видик, тако да само праим видео у круг. Крећем наниже, 3 сата је. Шаљем Николи поруку да сам стигао и крећем назад. Силазак нине толико тежак и иде. Успут срећем омландинце који иду на врх, поздрављам их. Сада је важно да не промашим улазак у шуму. Наиме, стаза у моменту скреће са колског пута на једној кривини и иде пп страни брда кроз шуму, предивна је. Налазим је без проблема крећем наниже и успут правим доста фотки, пејзажи, цвеће и др. Стижем у подножје брда и срећем још људи. Стижем до манастира и на чесми перем лице. Крећем ка паркингу. Чујем како ме моји дозивају, на страни су, роштиљају.

Никола и Бане једу док Јелена спрема кромпир, шаргарепу у паприке. Каже да још није јела. Прикључујем се ја са идејом да прво разјарим ватру. Скупљам све гранчице и разјарујем ватру са једне стране решетке.

Хоћемо да направимо салату, препоручујем да узмемо Банету таву и да у њој насечемо све што имамо. Јелена се баца на посао. Ја постављам и последњу смесу за хлеб у тигањ и на ватру. Љуштим печене кромпире. Салата је готова и бацамо се на јело. Имамо соли, уља а и млад лук! Иначе не једем толико лука, али сада ми се нешто пријело. Ту ке и понека пива, али ја узимам само мало, пар гутљаја, јер тако волим највише.

Све кесе и отпатке палимо и улазимо у ауто, време ја да пођемо већ је 7 сати.

Пут до куће је прошао добро, свратили смо једном на пумпу, наточили гориво и окрепили се мало. У Београд смо дошли око пола 11 када нас је Никола све развезао кући.

Закључак

Предивни су оваки излети у природу. Они зближују људе и одмарају душу. Ићи по планинама је увек моја пасија, али камповати у друштву не могу увек. Може досга и да се научи а и наорави се по неки план успут. Биће још таквих прилика сигуран сам, само траба бити упоран и истрајати у томе.

Дебело брдо – Таорско врело – Косјерић

Нови викенд је брзо стигао, а већ средином седмице и идеја да се посети Таорскo врелo. Таорско врело је скуп малих водопада поред села Таор. Путоваћу до дебелог брда, а онда ићи лагано, поред повлена, до врела а сутра настављам до Косјерића одакле се враћам возем за Београд.

Још сам у стану, али сада ћу да се обучем и крећем полако. Опрему сам већ спаковао и храну за пут такође.

8 сати је крећемо! Прво идемо на ластину станицу да покупимо још путника и онда хитамо на ибарску. Ту ћемо, пред излазак из Београда покупити још њих.

Стигох око пола 12 на већ познато место и одмах сам се упитио ка повлену. Успут решавам да се попнем пречицом на велики повлен. А на њему 4-ца момака распиштољили се и доживљавају свој моменат далеко од Београда. После краће приче са њима крећем већ познатом стазом даље до малог повлена. Успут наилазим на поље сремуша и после консултације са мамом (она је дете планине ипак) одлучујем да наберем неколико. Ту ме момци сустижу, а и ту губим и рукавице.

Ливада подно средњег Повлена
Ливада подно средњег Повлена
Цвеће у шуми
Цвеће у шуми
Извор (или црево из извора) испод малог Повлена
Извор (или црево из извора) испод малог Повлена
Стаза у шуму - нисам могао да одолим а да не идем тамо
Стаза у шуму – нисам могао да одолим а да не идем тамо
А у шуми још боља стаза
А у шуми још боља стаза
Наизглед нема никога кући
Наизглед нема никога кући
Вероватно су домаћини на пољу, припремају земљу
Вероватно су домаћини на пољу, припремају земљу
Природа је чудо
Природа је чудо
Споменике које виђам успут не могу објаснити речима
Споменике које виђам успут не могу објаснити речима
Већ сам у селу Таор, Повлен је далеко иза мене
Већ сам у селу Таор, Повлен је далеко иза мене

Када дам стигао у Таор већ сам чуо причу о доста планинара који су пошли на Чикер. Лепо, али ја настављам ка врелу.

Видео сам слике пре овога пута, али нисам ни био свестан да је то ко нацртано. Једноставно сваки млаз воде иде својим трагом. Земља, не камен, је овде тврда отпорна на воду и слојевита у каскаде. Вода избија из стене, само место избијања је ограђено бодљикавом жицом, али неко је већ развалио жицу на једном месту и могао сам прићи да установим шта би то могло бити. Још нисам сигуран, вероватно је у питању постројење за водовод.

Тарско врело
Таорско вврело
Тарско врело
Таорско вврело
Тарско врело
Таорско вврело
Тарско врело
Таорско врело
Објекат иза жице на самом извору
Објекат иза жице на самом извору
Зазидан тунел...
Зазидан тунел…
Тарско врело
Тарско врело
Каменолом, врло интересантан камен, шупљичав, кажу да га користе за манастире, фонтане и сл.
Каменолом, врло интересантан камен, шупљичав, кажу да га користе за манастире, фонтане и сл.
Моја вечера: хлеб од целог зрна, органски парадајз и сремуш, ммммм
Моја вечера: хлеб од целог зрна, органски парадајз и сремуш, мммммм
Спавање у природи, земља мало тврђа овога пута и у нагибу
Спавање у природи, земља мало тврђа овога пута и у нагибу

Вода се додатно може прочистити са повидон јодом. Неки кажу да ни један извор не производи 100% чисту воду за пиће.

Таорско врело, јутарње издање
Таорско врело, јутарње издање
Таорско врело, јутарње издање
Таорско врело, јутарње издање
Каменолом, јутарње издање
Каменолом, јутарње издање
Шупљичав камен
Шупљичав камен
Поглед на село Таор
Поглед на село Таор

Од овог момента креће други део мог пута ка Косјерићу. Ускоро ћу на пут ка Косјерићу и крећем полако низбрдо. Пут који ће трајати добрих десетак километара ако не и више. После тога долази и још пар километара равног пута. Следе појсажи и објекти које је махом човек створио, а који су спектакуларни.

Веома старе спомен плоче, овај стил до сада нисам видео
Веома старе спомен плоче, овај стил до сада нисам видео
Веома старе спомен плоче, овај стил до сада нисам видео
Веома старе спомен плоче, овај стил до сада нисам видео
Сјајан видиковац
Сјајан видиковац
Коњи и брда у даљини
Коњи и брда у даљини
Дрво које цвета, рај за пчеле, штета што ће им човек саће похарати
Дрво које цвета, рај за пчеле, штета што ће им човек саће похарати
Крош шљивике и путеве
Крош шљивике и путеве
Овде људи производе палете
Овде људи производе палете
Водена змија иде преко пута, помогао сам јој да брже пређе да је ауто не згази
Водена змија иде преко пута, помогао сам јој да брже пређе да је ауто не згази
Диван пејсаж
Диван пејсаж
Вода и корито речце Скрапеж
Вода и корито речце Скрапеж
ТИТАН цементара Косјерић
ТИТАН цементара Косјерић
Први тротоар на који сам наишао у 2 дана
Први тротоар на који сам наишао у 2 дана
Табла Косјерића на видику
Табла Косјерића на видику
Штене ми лиже ноге испред железничке станице
Штене ми лиже ноге испред железничке станице
Отправниче чекај, има још путника за овај воз
Отправниче чекај, има још путника за овај воз

Тара (хотел Оморика и подно Збориша)

У 7:20 излазим из стана и хитам на аутобуску станицу да би стигао да ухватим аутобус у 8:00 за Тару. На станици брзо купујем карту, интегралне штапиће и воду што ми треба, јер пут је дуг (више од 5 сати). Користићу овај пут да се одморим и припремим за шетњу по Тари. Имаћу 4 сата данас шетње пре мрака, а сутра можда и 8 сати, јер последњи аутобус креће за Београд у 16:15. Док сам у аутобусу потражићу могуће стазе, јер их има доста на http://www.planinarskiklubtara.org/planinarske-staze/

Кућа у сред реке

Ова кућа се налази у сред реке Дрине у Бајиној Башти. Баш ме интересује да ли је ико посећује.

Већ негде око 1 сат стигли смо на Тару (возач, кундуктер и једино ја од путника). По изласку из аутобуса консолидујем своју опрему и одмах крећем ка врху Зборишту. Имам и компањона локалног и врло гладног џукца који ме све време гледа за нешто хране да му бацим (појео ми је сав лебац на крају).

Кренух на Збориште
Дивно време, Титово Ужице, мој прегладнели сапутник и ја!
Шума и бројне стазе
Некада је шума баш густа
Брдо, а иза брда опет брдо…и шума, природа
Шума…
Медвед!

Моје самопоуздање да ћу да стигнем на врх зборишта нагло је пало пошто сам видео траг овог медведа овде. Такође сам успут налазио бројне трагове како неко ровари у земљи, да ли су дивље свиње или нешто друго не знам. На жалост нисам био уверен да би могао да спавам с миром тамо. Иако не постоји велики разлог за моју забринутост одлучио сам да се вратим назад до хотела и тамо поставим шатор. Још један од разлога за овакву моју одлуку је и гладни нервозни пас који је ометао мој мир и уживање у природи. Вратио сам се до хотела на крају.

Назад до хотела, страшљиви и гладни пас и ја
Све је предивно чак и ливаде

По повратку наишли смо на краве које се слободно крећу по крају. Пас их је заобилазио у великом луку хахаха. У једном моменту залајао је (од муке) на јуницу која нас је гледала како пролазимо.

Преспавао сам у шатору у природи поред хотела Јавор. Добро сам спавао.

Занимљив пејзаж једног села (недеља)
Мешто ровари земљу…
Занимљива конструкција, али чему служи?
Некада је живот баш тужан…
Ко тамо живи?

25 фебруар – зимски успон на Трем

Заједно са екипом испред планинарског друштва КАУП сам се успео на трем данас. Кренули смо у 7 ујутро, а завршили у 3 поподне. Потез од Бојаниних вода до Девојачког гроба је био изузетно тежак, поготово приликом силаска када сам због леда на стази чак 3 пута пао!

Спремање за полазак испред планинарског дома
Спремање за полазак испред планинарског дома
Бројни планинари и клизава стаза
Бројни планинари и клизава стаза
Планинари на Трему
Планинари на Трему
Трем, Сува планина
Трем, Сува планина
Скоро сви заједно на Трему - Сува планина
Скоро сви заједно на Трему
Снег је завејао литицу - Сува планина
Снег је завејао литицу
Последњи поглед на литице Трема пре спуста назад до возила - Сува планина
Последњи поглед на литице Трема пре спуста назад до возила