Стара Планина – водопади и језеро 13-15. Јул 2018

Зашто ићи?

Још раније је Никола причао о томе да би желео да пође на Стару Планину. И све до сада није то остварио. Писао ми је неколико дана пре да жели да идемо, били су у оптицају још неки људи, његови познаници…

Петак, 13 Јул.

Још јуче сам одлучио да идем аутобусом за БГ. Воз је дупло јефтинији, али спорији и нешто раде на прузи иза Новог Сада тако да сам се одлучио да кренем аутобусом. Кренули смо Њи и ја да купимо Бурми колица за бебе раније, она се вратила у село, а ја наставио Чачанским аутобусом за Београд. Стигао сам тамо око 6:25 и написао се са Николом услед, сада већ бивше, железничке станице.

Само нас двојица овај пут, ако не мари, задовољни што ипак идемо, крећемо у причу, јер се дуго нисмо видели.

Аутопут је био закрчен, па смо одлучили да кренемо магистралом до Смедерева, где смо промашили заобилазницу и прошли кроз центар града. На крају смо се укључили на аутопут, јер смо проценили да би споредним путевима наше путовање значајно потрајало.

Мрак је већ одавно пао и ми смо на аутопуту ка Пироту. Ту негде треба да скренемо ја селу Темска, али имамо проблема да нађемо прави излаз. И после више покушаја и кружења по аутопуту уз помоћ једне жене налазимо прави пут ка Темској. То је један споредни и лоше одржавани пут, али ипак проходан и води на на одредиште.

Траса пута до Темске и до нашег кампа
Траса пута до Темске и до нашег кампа

На илустрацији горе тадат у ствари почиње од аутопута (жута линија), али сам касно почео да је бележим.

На место где смо планирали да кампујемо стигли смо око 11, а успут смо сазнали да је сутра вашар старопланинских јела и спортско пењање на оближњу стену (крст).

 

Буон Ма Туот, 19 – 21. Јануар

Тајланд (18. септембар – 14. октобар)

Зашто ићи?

Ово је наставак пута Мјанмара. И пошто сам свакако узео транзитну визу, одлучио сам да останем на Тајланду бар 26 дана (транзитна виза омогућава 2 уласка онда до 30 дана).

Прво сам био резервисао собу у неком хотелу, онда сам пронашао Тума на Би Велкам мрежи. Послао му поруку, а он ме прихватио да дођем и останем пар дана.

Понедељак, 18. септембар

Стижем на Суварнабуми аеродром предвече. Пролазим све контроле и мало се задржавам на пасошкој. Наиме ваљда су људи на првој контролу погрешили и ставили погрешан датум на печату. Али не мари, добијам нови печат и одлазим по торбу.

Решавам да заменим све паре што могу. И успевам да заменим 465 ЕУР. 100 ЕУР ме могу да заменим и њих ћу однети у банку. Штета за толике паре.

Јављам се Туму, он каже да ће да ме чека на једној метро станици. И полако крећем, чека ме дуг пут. Стижем после сигурно сат времена. Он ме чека колима, што нисам очекивао. Одлазимо заједно нешто да поједемо, после тога у његову кућу. Ноћ је већ, тако да не видим најбоље каква му је кућа, али видим да унутра има брдо разних ствари. Рекао ми је да очекује и неке Турке да дођу сутра.

Уторак, 19. септембар

Е да, у том моменту је тамо већ био и један Немац. Тако да ми је он показао један локални ресторан и још пар ствари у вези са кућом. Храна у том ресторану је 40 бата (120 дин) по оброку.

Да не заборавим кућиће.

Недеља, 24. септембар

Ово јутро будим се у 4. Тум је звао такси још јуче. Ја кувам воду за овас. Тум је устао исто. Њи ме зове, причам са њима и време полако пролази. Једем, и крећемо доле. Ускоро такси долази. Поздрављам се са Тумом и седам у такси. За 30-так минута сам на аеродрому. А сада чекам бординг у авион

Мјанмар (24 август – 18 септембар 2017.)

Зашто ићи?

Њи сам упознао 3.6.2017. путем бивелкам мреже. Волим је. Отада до данас смо се дописивали. Хтео сам да отпутујем у Вијетнам због ње, али пошто је она већ одлучила да путује по југоисточној Азији сложили смо се да се нађемо у Мјанмару. Мјанмар је једна од тих земаља где туризам још није заживео до те мере да је исквари. Ускоро ћу да почнем да се спремам за пут, данас је уторак, а путујем у суботу.

Субота 19. август Србија

Спреман сам за пут, закључавам стан, остављам поруку комшији и крећем ка станици. Носим ранац од 15 литара и камеру Никон Д5300. Долазим до станице и улазим у 16-цу. Стижем до зеленог венца и идем на станицу 72-ке (или је то можда 71-ца). Чекам аутобус, полази у 10:25 колико се сећам. Улазим у аутобус и ускоро сам на аеродрому. Крећем се полако ка Етихадовим столовима, стижем и просто питам да ли могу да идем на излаз без да штампамо карту. Идем преко реда на бизнис шалтер, жена ми ипак тражи пасош, дајем јој га. Зове свог колегу, нешто није у реду. Кажу ми да не могу да путујем, јер немам визу за Тајланд чак иако сам имао већ плаћен лет за Јангон (из Бангкока).  Разочаран зовем Етихад сервис, они све што су могли јесте да сторнирају карте и кажу да када одлучим када би поново путовао да их позовем.

Зовем и тера травел агенцију да му обезбеде визу што пре могу. Одлазим до њих, остављам им слику и пасош и 45 ЕУР. носиће мој пасош у Загреб где ће да заврше све око визе.

Јавио сам већ Њи шта ми се десило и шта је ту је, она је то добро прихватила, сада идемо даље.

И пошто се све ово већ десило и нема више назад, а и цена ће сада да буде још већа јер ћу морати да плаћам пенале за померање летова, одлучио сам да останем дуже, чак до 14. октобра!

Понедељак, 21. август Србија

Одлучио сам да у понедељак не идем на посао. Звали су ме из тера травел и тражили да потврдим визу са једним улазом, мисле кажу да ми неће бити довољно. Дали су ми број конзулата у Загребу, зовем и договарам се са њима да ми издају транзитну визу са 2 уласка у земљу, и готово.

Уторак, 22. август Србија

Виза је спремна и идем да је покупим, треба да доплатим још 15 ЕУР (укупно је 60 ЕУР). Гледамо лет Њи и ја и налазимо да нећу успети да летим данас, већ ћу морати сутра и то не због Етихада, већ због МАИ (Мјанмар Арлинес Интернатионал) који немају лет у среду. Зовем Етихад и резервишем лет за 23. август са повратком 14. октобра.

Враћам се у стан и полако пакујем и други ранац (40 литара).

Среда, 23. август Србија – У.А.Е.

Данас сам ишао полако, нисам имао неког важнијег посла сем дођем до аеродрома и све контроле. Најинтересантнија ми је била контрола звана чек-ин. Наиме, у суботу су ме вратили са лета (нису ми дали да одем на лет), јер нисам имао визу за
Тајланд. Ја сам убеђен да мени виза за Тајланд није ни требала, али пошто су ме вратили онда сам решио да узмем визу али и да придружим свој пут на чак 53 дана. До 18 септембра ћу да будем у Мјанмару а после на Тајланду.

Као што рекох кренуо сам нешто после 9 да Карабурме и стигао нешто пре 10 на зелени венац. Колико се сећам аутобус број 72 је кренуо у 10:25 да стајалишта. Дуга је била вожња до аеродрома, нешто ми се учинило тако. Тачно на почетку путовања сам помогао неким кинескињама да откуцаји карту на апарату, јер су у аутобусима променили неке апарате и сада људи требају да прислоне карту при дну, а то није тако
интуитивно.

Сачекао сам ред за чек-ин и предао пасош, одмах су почели да ме испитују у вези мојим одласком у Мјанмар, тражили карту, гледали визу. Чак ми рекли да не смем да се
задржавам на Тајланду! Мислим шта њих брига хоћу ли и колико да се задржим тамо, то је моја ствар. Ја сам урадио како су тражили и сада је то то, ја одох…

После пасошке контроле одмах сам похитао у бизнис клуб (имам приорити пас картицу), обавио тоалету, узео 3 интегралне земичке и напунио их са зеленом салатом. Најео се, поздравио са родитељима и девојком и упутио на излаз. Убрзо сам се нашао у авиону на седишту 10ц, поред мене су седели студенти Македонци. Током лета сам мало одспавао, а онда сам гледао и неке филмове. Један који се зове „рођен у Кини“ и у којем се ради о животињама у Кини. А други је о 3 старија човека који одлучују да да пљачкају банку која им загорчава животе. Стигао сам мало и да попричам са новопеченим студентима. Момак хоће да студира програмирање и видим да је доста упућен у то, али ипак није знао за програмски алат Делфи. Разменили смо и неке игрице на крају крајева. На крају сам им пожелео много успеха на студијама.

Стигли смо у Абу Даби и полако сам пошао ка излазу број 9. Има доста да се пешачи. Успут сам се јавио родитељима и покушао да ступим у разговор са девојком на воцапу али нисам успео, на крају смо прешли на вајбер. Она је сада на путу ка Јангону где ћемо се и срести први пут сутра :).
Лет до Бангкока ће да траје 6:25, сад су најавили. Седим на седишту 55ц, то је последњи ред седишта, никада то нисам раније радио. Баш ме интересује да ли се разликује од осталих летова које сам имао. Иначе задњи део авиона је баш празан. Чекам храну, не знам зашто али у последње време Етихад заборавља да сам вегетаријанац. Идем да завршим полако онај филм, таман до хране а после мало да одспавам.
Филм сам завршио, баш је добар. Крај су мало превише разводнили, али идеја читавог филма је баш добра.

Храна у авиону је сада врло укусна
Храна у авиону је сада врло укусна

Е сада што се тиче хране ти сам баш имао среће, пошто је неко одустао од хране (или од лета) мени је припала част да то и испробам и могу рећи да је баш било укусно.

Остатак вечери у авиону проводим гледајући филмове мало дремајући.

Четвртак, 24. август У.А.Е. – Тајланд – Мјанмар

Стижем у Бангкок негде после 7 ујутро. Крећем се ка пасошкој контроли. Обављам све и идем да узмем ранац. Потом идем да променим 100 ЕУР требаће ми да платим промену лета за Јангон. Стижем на чек-ин шалтер и одмах ми кажу да знају ко сам и да треба да платим 3000 бата. Плаћам шта требам и крећем ка пасошкој контроли, овога пута наилазим на много више људи у реду који чекају за излазак из земље. Чекам стрпљиво и причам са девојком. Она је већ на аеродрому у Јангону и чека ме. Чини ми се да ред у којем ја стојим идем сторије од онога који је поред мене. Пролазим и ту контролу и крећем ка излазу, то је скрининг, и коначно нема више провера. Ово је иначе први пут да сам ушао у једну земљу и изашао све у року од пар сати.

Чекам укрцавање на лет, нема много људи, чак шта више врло мало их има. Улазим у авион, аирбас је у питању, мањи, особље је пријатно. Доносе ми храну, скромно, резанца са пилетином и поврћем са неким до сада невиђеним слаткишем.

Ево ме једем на лету за Јангон, стварно се добро осећам и ово путовање ме радује већ. Купио сам мали привезак у виду авиона, реко да узмем сада ко зна како ћу бити расположен после. Питао сам да ми дају и часопис да понесем са собом, дали су ми га. Поред мене у истом реду али другој колони седи Бугарин, причамо мало, он путује сам.

Стижем на аеродром у Јангону, мали је то аеродром, као наш у Београду. Пролазим скрининг и пасошку контролу без проблема. Излазим напоље али Њи налазим мало теже. На крају смо се видели (нисмо се пољубили као што смо мислили да ћемо). Одлазим да мењам паре, мењам 350 ЕУР. добијам доста новаца за то, чак 500000 Кјата, чак и више нешто. Њи зове такси, користи граб апликацију, каже има и неки попуст.

Јангон је карактеристичан град по томе што је саобраћај за моторе строго забрањен у градском центру. И зато има велики број аутомобила који гуше саобраћај. Око 1 сат треба да се стигне до градског центра. Идемо у хотел где ћемо да одседнемо 2 вечери и после идемо на плажу.

У путу још увек причамо и покушавамо да се опустимо, ипак ово је први пут да се видимо уживо. Свиђа ми се и жустра је што волим. Док путујемо време се мења, почиње киша. Стижемо у „New Yangon Hotel„. Обављамо чек-ин и крећемо у собу. Соба није лоша али имамо проблема са вратима у тоалету (који је део собе само преграђен). 

Поглед из хотела на врло прометну и бучну улицу као и на реку у позадини
Поглед из хотела на врло прометну и бучну улицу као и на реку у позадини

Град обилује различитом формом грађевина, неке су баш старе, а неке су нове. Такође изненађује да имају и вишеспратнице са више од 10 спратова, што нисам виђао на много места у Азији (у Кини сам видео).

Отишли смо на ручак у ресторан који она зна. Међутим тамо су били врло спори и некако није баш пријало нити њој нити мени. Вратили смо се у хотел.

Истуширали смо се и онда се десило да смо се и пољубили први пут. Остатак дана и вечери смо провели у хотелу.

Петак 25. август Мјанмар

Идемо прво на доручак који је укључен у цену, доручак је на врху зграде (8 спратова, ми смо одсели на 6-том). У питању је шведски сто, што је стварно добро. Једемо у успут се шалимо пошто сам узео чај у чинији за супу па луди често загледају то мисле да има супе, а у ствари нема. Супа тек касније стиже.

Крећемо до собе и пакујемо ствари идемо да нађемо где можемо да купимо карту да идемо на плажу. Возач нас вози до железничке станице и преко пута постоји агенција где купујемо карту. Купујемо повратну карту која нас је коштала 15000 Кјата за једну особу (1100 динара) стим да аутобус стаје испред нашег хотела/апартмана. Пошто је било баш рано, остављамо њему торбе на чување и крећемо у обилазак подручја. Успут наилазимо и на арт галерију коју одлучујемо да посетимо.

Заједно са организатором и једним сликаром
Заједно са организатором и једним сликаром

После посете овој галерији наставили смо даље где смо наишли на супермаркет у којем смо узели дињу, нож и још нешто. А ево и слике како монаси дижу новац са банкомата, на Тајланду сам већ видео да возе и добра кола.

Њи, а у позадини будистички монаси дижу паре са банкомата!
Њи једе дињу, а у позадини будистички монаси дижу паре са банкомата!

Завршили смо са продавницом, ах да купили смо и сапун са кутијом за лакши транспорт. Крећемо ка центру града, и успут решавамо да једемо на улици. Иначе углавном мушкарци (млађи) продају храну на улици, то су углавном резанци, пиринач и супа. Они храну припремају на лицу места, стим да су резанца и пиринач већ термички обрађени.

Типична храна на улици у Јангону
Типична храна на улици у Јангону

Храна је била баш укусна, поготово резанци од пиринча.

Све ово је савршено укусно и зачињено таман колико треба
Све ово је савршено укусно и зачињено таман колико треба

И цео овај оброк нас је коштао 2000 Кјата, што је око 150 динара!

После завршеног јела смо кренули до Суле пагоде.

Суле пагода, друга по величини у Јангону
Суле пагода, друга по величини у Јангону

Успут радимо још доста слика по центру али мислим да су најјинтересантније оне са храном па ето и пар њих:

Палачинка са поврћем (300 Кјата - 25 РСД)
Палачинка са поврћем (300 Кјата – 23 РСД)
Палачинка са наутом (300 Кјата - 25 РСД)
Палачинка са наутом (300 Кјата – 23 РСД)

Исти дан само купили и кувало за пиринач, остало је било да нађемо интегрални пиринач. Њи има пријатеља који ју је саветовао да оде у тржни центра у супермаркет, што смо и учинили и тамо нашли баш такву врсту пиринча. Значи 2 киле пиринча којег можемо кувати када хоћемо у нашем кувалу што је супер. Е да, узели смо још и кинеске штапиће.

Дошло је 7 сати и време је да се вратимо на станицу, киша је почела да пада. На станици смо упознали неку францускињу која путује тако по земљи од места до места. Обавили тоалету и спремни сачекали и укрцали се у наш аутобус.

Аутобус у позадини са натписом капетан Америка је наш!
Аутобус у позадини са натписом капетан Америка је наш!

Аутобус је био пун, наше седиште је било последње, у аутобусу је било пријатно и не толико хладно колико смо очекивали да ће да буде. А пошто је средње седиште ипак било празно могли смо се мало и испружити. Успут је било неколико стајања од којих је једно било од пола сата.

Субота, 26. август Мјанмар

Пробудио нас је разглас и светла су се упалила. Значи стигли смо и ми смо први на реду да изађемо. Плажа на коју смо стигли и где ћемо одсести пар дана зове се „Chaung Thar„, а наш бунгалов се налази одмах на улазу у место „Shwe Ya Min Guest House & Restaurant„. „Shwe“ иначе значи злато, а оваквих назива овде има на прегршт.

Дошли смо око 3 ујутро и логично већ гледамо где да спавамо, међутим једна жена је устала да нас дочека и отвори нам врата од собе. Пошто смо ушли у собу нашли смо жабу на поду! Испратили смо жабицу напоље и распремили се да спавамо. Ујутро смо устали и кренули на доручак, рекли су нам да немамо прaва на бесплатни доручак, али ми смо платили за исти.

Бунгалов у којем смо одсели, леви улаз је наш
Бунгалов у којем смо одсели, леви улаз је наш

После доручка смо кренули ка плажи. Пут је нов и широк, са широким тротоаром, али са исто толико и високим тротоаром. До плаже се стиже споредним путевима који воде између великих и скупих одмаралишта/хотела.

Нови широки пут покрај плаже
Нови широки пут покрај плаже
Плажа је дугачка, а песак је ко асфлат, раван и добро утабан
Плажа је дугачка, а песак је ко асфалт, раван и добро утабан
И наравно, океан иде у недоглед
И наравно, океан иде у недоглед
Песак као огледало, у позадини скупљи смештај до океана
Песак као огледало, у позадини скупљи смештај до океана
Рибари носе осушену рибу да је продају
Рибари носе осушену рибу да је продају

Вратили смо се на главну улицу и наставили даље, хтели смо да дођемо до мора. Ушли смо у село. Купили нешто поврћа за кување.

Мостић у рибарском селу
Мостић у рибарском селу

У повратку је почела да пада јака киша, па смо одлучили да одемо на ручак у локални ресторан. За јело пала је риба и неизбежна салата од чаја. Такође пало је и једно Мјанмарско пиво (6 дц).

Риба и пиво
Риба и пиво
Ја у Мјанмару
Ја у Мјанмару
Мјанмарчани нестрпљиво чекају исход меча са Тајландом
Мјанмарчани нестрпљиво чекају исход меча са Тајландом

Земље југоисточне азије су одржавале некакву врсту олимпијских игара и баш тај дан су играли Тајланд и Мјанмар фудбалску утакмицу четврт финала. Ту негде успут смо наишли на групу људи у кафани који гледају и нестрпљиво чекају исход (Тајланд је победио голом у зауставном времену).

Киша и даље пада, а ми се шетамо по плажи
Киша и даље пада, а ми се шетамо по плажи
А зашто би киша сметала за добар фудбал на плажи
А зашто би киша сметала за добар фудбал на плажи

У овој земљи фудбал је јако популаран, игра се свуда, па и на плажама у кишној сезони.

Недеља, 27. август Мјанмар

После доручка смо разговарали са човеком испред нашег смештаја и сазнали да можемо да одемо до Ngwesaung плаже са моторима. Договорили смо се да нас двојица људи возе тамо данас за 30000 кјата (19 EUR) . Пут који треба да пређемо је наводно врло интересантан и траје до 2 сата. Наиме, прећи ћемо 3 реке и то са чамцима, јер моста нема. Ова идеја нам је била врло интересантна и пристали смо на њу.

Убрзо се налазимо на мотоциклима и јездимо кроз село до првог бродића.

Кише овде брзо дођу, а још брже и оду...
Кише овде брзо дођу, а још брже и оду…
Чамац којим ћемо прећи прву реку
Чамац којим ћемо прећи прву реку

Чамац је мали и нема пуно простора, али јездимо сигурно и ускоро је обала на видику, река је широка овде.

Полако али сигурно, бродић је препун
Полако али сигурно, бродић је препун

Искрцавамо се из бродића и крећемо пут следеће реке. Ту долазимо брзо и путем сирена позивамо бродић да дође. Успут се бавимо морским рачићима које смо нашли ту на обали.

Рачићи
Рачићи

После чекања, ипак краћег од прошлог пута наилази чамац и сви се товаримо на њега.

Мања река, још мањи чамац
Мања река, још мањи чамац

Ова река је доста плића, што се види и на растињу које избија из воде.

Пристижемо врло брзо на следећу обалу и тамо је кућа, виде се и пилићи, пас.

На следећој обали станује вероватно човек који вози тај чамац
На следећој обали станује вероватно човек који вози тај чамац

Следи феноменална вожња по плажи, то никада раније нисам доживео! Плажа је равна и глатка као стакло, а успут и тврда да мотоцикл једноставно клизи по њој.

Ускоро стижемо и до последње реке. Чамац који нас, овога пута чека, је најмањи, а и река је најужа од свих досада.На другој обали се налази насукан брод.

Брод који је заувек ту
Брод који је заувек ту

Е од момента када смо стали на копно возимо се ка плажи. Момци су нас довезли до неког одмаралишта, ту је и ресторан, седамо да се одморимо од вожње и нешто поједемо.

Пријатељи који су нас довезли довде
Пријатељи који су нас довезли довде
Ручак на столу!
Ручак на столу!

После пријатног ручавања кренули смо пут плаже.

Плажа је стварно лепа, ту је и ово острво
Плажа је стварно лепа, ту је и ово острво
Рачићи поново
Рачићи поново
Шта је било пре, то камење или пагоде?
Шта је било пре, то камење или пагоде?

Шетали смо се плажом, одмарали уз један зид (сакрили се од ветра), наишли смо и на пар који се возио теренским малим возилом (она и он, с тим да је он возио прво, а њу касније пустио да вози). Све у свему лепа плажа, препоручујемо.

Дошло је време да се крене кући. У 4 сата смо се договорили са људима да кренемо кући. Па хитамо назад.

У повратку се враћамо истим путем, али призори који нам западају за оку су другачији.

Враћамо се полако кући
Враћамо се полако кући
Момци играју игру која се зове Sepak takraw
Момци играју игру која се зове Sepak takraw
Пиринчано поље
Пиринчано поље
Речно корито
Речно корито
Већ познати чамци за повратак
Већ познати чамци за повратак
Фудбал на плажи
Фудбал на плажи
Небо, море и плажа у предвечерје
Небо, море и плажа у предвечерје
Мотором по плажи
Мотором по плажи

Понедељак, 28. август Мјанмар

Дошао је полако (или брзо) наш последњи дан у овом предивном месту. Изашли смо поново рано на плажу са циљем да се окупамо и уживамо пре нашег повратка у Јангон.

Последњих неколико сати на плажи
Последњих неколико сати на плажи
Рано јутарње јахање
Рано јутарње јахање по плажи
Куца чека неко да му баци нешто
Куца чека неко да му баци нешто
Док чекамо аутобус користимо прилику да се сликамо са нашим домаћином
Док чекамо аутобус користимо прилику да се сликамо са нашим домаћином
Рецепција места где смо боравили
Рецепција места где смо боравили
А овде им је и ресторан
А овде им је и ресторан
И онда се и нека трка коњима одиграла на путу испред нас
И онда се и нека трка коњима одиграла на путу испред нас

Ушли смо у аутобус и сећам се да ми је било лоше те сам повратио тада. Аутобус је имао неки чудан мирис што ми је сметало, а и кривине су значајне биле.

Мт. Фуџи - аутобус којим смо се вратили у Јангон
Мт. Фуџи – аутобус којим смо се вратили у Јангон

у Јангону смо преноћили и следећи дан планирамо да идемо до дела града који се зове Дала, који је врло сиромашан.

Уторак, 29. август Мјанмар

До Дале може да се дође само бродом, могуће да је то разлог зашто је тај део врло сиромашан. Постоји трајект који иде тамо, дошли смо до станице трајекта и одмах нас је једна жена дочекала и на добро енглеском „одвукла“ до просторије где смо требали да купимо карту. Повратна карта је 4000 кјата за једну особу, та цена је наравно само за туристе. Купујемо две карте и враћамо се у чекаоницу, ускоро наилази трајект. Укрцавамо се, ми и море људи.

Људи мирно седе у трајекту (као и свуда другде) , док неки покушавају да продају све и свашта
Људи мирно седе у трајекту (као и свуда другде) , док неки покушавају да продају све и свашта

Када смо стигли на другу обалу (што је било врло брзо) одмах нас је стартовао човек и понудио вожњу бициклом. Каже да је боље обићи село тако него пешке. Питали смо га колико кошта он је рекао 3000 кјата. Прихватили смо понуду.

Дошли смо до једног храма и ту обишли мало, после тога кренули даље, али успут се мало и сами провозали.

Мало и ми да се возимо
Мало и ми да се возимо

Касније смо предали даљу вожњу нашем домаћину и кренули даље кроз насеље.

Чамци и браон вода
Чамци и браон вода
Луди и животиње живе заједно
Луди и животиње живе заједно

Обишли смо и село од бамбуса где живе најсиромашнији. Нисам сликао ништа тамо, стварно је жалосно и бедно.

Касније нам је домаћин предложио да донирамо паре и купимо пиринач, што смо и урадили.

Место где се донирају паре за пиринач за становнике села
Место где се донирају паре за пиринач за становнике села

Нисмо били посебно уверени да ће тај пиринач да оде коме треба, ово више личи на нечије могуће богаћење, али то сада и није битно.

Завршили смо нашу акцију и наш домаћин је рекао да 3000 кјата је за пола сата вожње (што нисмо знали), тако да смо га платили укупно 10000 кјата. На крају он је те паре дао неком тетовираном човеку који је власник тог бицикла. Њи се узнемирила много  вези са тим и чак их вербално напала, али шта је ту је – он је власник!

Враћамо се назад у Јангон и тражимо неко место за ручак. Одлазимо све до парка Шведагон пагоде и одлучујемо тамо да узмемо пицу! Крај дана пролазимо у обиласку малог тржног центра.

Среда, 30. август Мјанмар

Њи данас иде у Вијетнам и после даље до Индонезије да узме визу за Србију.

Дошли смо на аеродром, море људи тамо, Испоставило се да се данас враћају са игара Југоисточне азије. Ту је и мис Мјанмара, ваљда да им честита.

Мис Мјанмара на аеродрому
Мис Мјанмара на аеродрому
И музика је то за дочек
И музика је то за дочек

Четвртак, 31. август Мјанмар

Од данас сам сам. Њи је већ отишла за Вијетнам. Једва да сам и спавао. Преселио сам се још претходни дан на неко друго место. Место се зове Срце Јангона и налази се на раскрсници улица Маха Бандула и Пансодан. Власник живи тамо са породицом, пријатан је, али су комарци непријатни. Такође немам интернет у соби, јер рутер не добацује. Одлучујем да мењам собу и вратим се где смо били Њи и ја.

Данас ћу да лутам мало по граду да видим шта има. Направио сам велики круг и онда је киша оплела као из кабла.

Радник носи пиће у продавницу без обзира на бесомучну кишу која пада
Радник носи пиће у продавницу без обзира на бесомучну кишу која пада

Не знам тачно да ли се то тада десило, али један дечак, пореклом из Индије је дошао да ми тражи паре. Није се одмакао док му један старији господин није очитао буквицу.

Субота, 2. септембар Мјанмар

Сада већ назад у старом смештају, без брига крећем у шетњу улицама Јангона.

Баш је лепо видети људе како седе на улици и читају новине
Баш је лепо видети људе како седе на улици и читају новине
Голубова има на претек и људи овде их воле
Голубова има на претек и људи овде их воле
Монаси ид градом да прикупе донације у виду хране
Монаси ид градом да прикупе донације у виду хране
Џамија у срцу града, град је иначе препун цркава, џамија и храмова
Џамија у срцу града, град је иначе препун цркава, џамија и храмова
У Јангону се често налазе овакви знакови да упозоре шта се сме а шта не
У Јангону се често налазе овакви знакови да упозоре шта се сме а шта не
Паркова нема толико као у Европи, али су лепи, јер је растиње другачије за нас
Паркова нема толико као у Европи, али су лепи, јер је растиње другачије за нас
А људи једу где стигну
А људи једу где стигну

Данас сам доста пешачио, можда и 20-так километара.

Шведагон пагода коју чу касније обићи и изнутра
Шведагон пагода коју чу касније обићи и изнутра
Овакав можаик се налази на плочнику који пролази поред оагоде и сви дезени се разликују!
Овакав можаик се налази на плочнику који пролази поред оагоде и сви дезени се разликују!
Овако се може лакше сакрити од кише и од правила
Овако се може лакше сакрити од кише и од правила

Кренуо сам лагано ка центру града. Онда сам свратио на још један парк. Ту је језеро и дрвена понтон стаза преко њега, која је била застрашујуће пропала.

А овај мост је посебно страшан . јер је на више места видно пропао и врло је клизав
А овај мост је посебно страшан . јер је на више места видно пропао и врло је клизав

Већ сам био близу железничке станице и хватао слике када ми је пришао један човек и придружио ми се у шетњи.

У галерији са човеком којег сам упознао успут
У галерији са човеком којег сам упознао успут

Човек каже да је учитељ енглеског језика у приватној школи, али да нема телефон и касније ми је тражио паре. Нисам му дао наравно.

Поглед на Јангон реку ца оближње марине
Поглед на Јангон реку ца оближње марине

Овај дан ми је био стварно дугачак и предиван. Следећих пар дана сам био љењ и ништа посебно нисам ни радио. Шетао ту и тамо, али ништа посебно.

Уторак, 5. септембар Мјанмар

Данас сам одлучио да скачем у месту у интервалима за добро јутро. Интервали се састоје од 1 минута скакања у месту са подигнутим рукама у висини рамена, истпужених напред. И после тога ту је одмор од пола минута.

После тога марш у град!

Зграда поште, предивна зграда још из колонијалног доба Јангона
Зграда поште, предивна зграда још из колонијалног доба Јангона

 

Среда, 6. септембар Мјанмар

После одрађене вежбе, хладан туш да ме охлади и онда на доручак. Успут срећем дечка на рецепцији и он ме критикује што нисам још отишао у национални музеј Мјанмара. Нешто размишљам зашто да не и одлазим у музеј тај дан. Ваљда због болова у мишићима нисам баш био расположен те сам се посвађао са женом која ради у једној од соба у музеју. Иначе је у неким собама забрањено фотографисање али ја сам био тврдоглав да и даље сликам. Она је покушала да ми забрани то.

Четвртак, 7,септембар Мјанмар

Вежбе, хладан туш, доручак (традиционални) и одлазак у Џанкшн град, у сити маркт да купим овсене пахуљице, и неко суво воће. Успут сам и подигао 80000 Кс, наплатили су ми 6500 Кс провизију што је укупно изашло 86500 Кс, а банка ми је скинула 54,71 ЕУР што је 1581 Ks/EUR – готово исто као и у мењачници!

После, при повратку кући сам јео салата од чајевог листа + пиринач у локалном ресторану за рекордно јефтиних 800 Кс!

Пријавио сам се на неколико послова на Фрилансу, покушао сам 2 пута да положим Амерички енглески језик, али нисам успео. Покушаћу сутра док не положим.

У 8 увече сам отишао да играм снукер, придружио ми се локални играч. Био сам катастрофа, али и сто је превелик за мене. Иначе сам уживао.

После вече сам провео са мојим пријатељем са рецепције играјући неку мисаону игрицу, јели смо салату од чаја (на улици смо узели за 600 Кс) + попио сам мало и пива. Касније смо причали о неким темама.

Иначе приликом спремања хране људи овде користи маказе да секу састојке.

Петак, 8. септембар Мјанмар

У кревету резервишем место у Банкоку за 25 ЕУР две ноћи. Гледам још нека места у Краби за нас двоје.

Мало касније устајем, онда вежба, хладан туш, доручак. Успут сам одлучио да платим још 8 дана собу овде. Остало ми је да платим још само 2 дана касније.

Вратио сам се у собу, поново кренуо са тестом и положио са 75% (што је доња граница) , потрошио сам укупно 2000 РСД за овај тест.

Идем напоље да прошетам и подигнем још 50 ЕУР. Међутим 2 пута нисам успео да подигнем паре. Банкомати су једноставно избацивали моју картицу. У питању је картица од Раифајзен банке. Сутра ћу да понесем картицу од комерцијалне банке и пробам у истим банкоматима.

Ево ме натраг у соби после 2 сата шетње по граду (врло је топло напољу).

Субота, 9. септембар Мјанмар

Вежбе, туш и доручак који нисам изабрао јуче тако да је данас дај шта даш, а дали су тост и јаје. Поставио сам им веш за прање и кренуо напоље. Прво да подигнем паре у неком од банкомата.

И да картица комерцијалне банке пролази без проблема, подигао сам 80000 Ка на банкомату Ц Б банке.

Купио сам приручник за учење Бурманског језика за 8500 Кс.

Пролазим поред Универзитета за старатељство и добро је заштићен овом жицом и друга места исто тако.

Ову ограду ће бити тешко прескочити
Ову ограду ће бити тешко прескочити

Управо је један моториста прошао улицом, иначе нигде их нема, јер не смеју по закону који влада у Јангону.

Колеџ
Колеџ

Касније сам нашао на пијацу свега и свачега. Налази се у сутерену једне зграде. Дошао сам силе да видим шта има. И завршио са пуним кесама хране, у ствари то су све састојци потребни за салату од чаја (чај, кикирики, суви боб).

 

Ево ме сада у индијском ресторану једем јело од наута. Ово јело је врло укусно и волим га.

Стижем у хотел, Причам са дечком са рецепције, када сам хтео да му покажем чај и приручник за бурмански гадно сам био изненађен: на сред стола на којем држим храну стоји пацов и гледа ме. Када сам се померио мало он је одмах стрчао и сакрио се испод моји ранчева. Позвао сам момке да виде то и чим сам склонио ранчеве он је преко ивице кревета шибнуо кроз отворен прозор. То није био призор за видети овде.

Остатак вечери сам провео са момком причајући, али сам осећао неку тежину у стомаку. То вече сам појео доста прженог кикирикија и баш ми је засметао. После сам попио и кока колу, који иначе ретко кад пијем са циљем да ми смири стомак.

Недеља, 10. септембар Мјанмар

Први знаци тровања храном или неке бактерије или вируса.

За доручак сам имао пржени пиринач са јајетом, ово је први пут да нисам био у стању да поједем доручак.

А потом, је све наставило са проливом и мучнином. А касније се претворило у огромну главобољу. Главобољу сам касније морао некако решити, па сам отишао да се исповраћам и морам признати да ми је и било одмах лакше. Мучнина је нестала али пролив и даље врло присутан.

Недеља је био дан који сам провео у кревету, али како ми се чини биће још таквих дана, нажалост.

Понедељак, 11. септембар Мјанмар

Ево ме чекам доручак, овога пута само тост хлеб и врућа вода, пошто сам мишљења да само то помаже за мој ситуацију.

Успут сам проверавао смештај у Крабију и гледао мало плаже тамо.

Али и даље се нисам осећао како треба, поготово данас, када сам се знојио баш много. Много више него уобичајено.

Уторак, 12. септембар Мјанмар

Уторак је за мене почео рано, хоћу рећи да нисам спавао скоро ништа. Пошто ме је прошла главобоља, из неког необјашњивог разлога сам кренуо да играм Елдер Скролс – Леџендс на телефону. А та игра је невероватно заразна те сам је играо све до 5 ујутру, када сам видео колико је сати рекао сам себи доста, деинсталирао игру и легао да спавам. Нисам спавао много свега пар сати. Причао сам са девојком, урадио тоалету и отишао на доручак. Доручковао сам само двопек и пио топлу воду. За доручком сам упознао Американца из Јуте и причао са њим доста. Он исто путује по Азији те смо разменили мишљења иа запажања. Током приче сам се осетио баш лоше.

Завршили смо полако и кренуо сам ка соби, једва са пешачио. Стигао сам до кревета и стропоштао се у њега. Изненада сам почео да горим, мислим да имам грозницу и глава је почела силовито да ме боли. Покушавам да се усредсредим на неку мисао и да је држим не би ли заспао, али не иде сан од главобоље не иде на очи. Изненада ме хвата огромна малаксалост да нисам у стању да устанем из кревета. Трпим и надам се да ће да прође, али чак ни после неколико сати овакве медитације ништа ми није боље, Устајем да пробам да повратим али ништа неће да изађе. Враћам се у кревет.

Среда, 13. септембар Мјанмар

Четвртак, 14. септембар

 

 

 

 

Лађевац – Манастир Рача – Соколина – Бајина Башта

Зашто ићи?

Е сада, реч две о мом плану за овај викенд. Имао сам за идеју да идем на Тару да истражим Солотушку реку за коју сам нашао да је чиста и прелепа. Она иде све од Таре па до Бајине Баште.

Спремио сам се већ у петак, у суботу сам спаковао само воду. Кренуо сам на станицу у року и купио повратну карту до Таре (хотел Оморика). Обично не купујем повратне карте, јер стварно не знам хоћу ли имати места у превозу или ћу се уопште вратити аутобусом.

Субота, 8 јул

Крећем ка тоалету и ту испред улаза на пероне срећем Сању, пријатељицу Тањину са Таи Чија. Кажем јој да идем на Тару, а она осмехом одговара да и она иде тамо код Ђинђи, нењог тренера. Пошто и тамо постоји река (Рача) одлучујем да кренем са њом. Укрцали смо се у аутобус и даље причали све до Бајине Баште. Тамо смо обишли продавнице да она узме нешто хране и узели такси до Лађевца.

Стигли смо тамо брзо (мање од 10 км). Оставио сам ранац у кући и са нешто хране кренуо у обилазак краја. Прво сам покушао да нађем место за камп у селу али нисам нашао ништа сем мртве змије на путуВ. Вратиосам се до куће и продужио наниже, тамо је река са пејсажем као из неке џунгле. Стао сам тамо да поједем сир и мало хлеба (сир више нећу јести током дана, јер ми је исти тешко пао на стомак).

Место одакле је шетња почела
Место одакле је шетња почела
Река Рача изнад извора Лађевац
Река Рача изнад извора Лађевац

Завршио сам са тим делом реке и крећем наниже, пошто видим да постоји нека стаза која иде наниже, све до манастира Рача. Тражим и извор Лађевац по којем је читав овај крај добио назив. Стижем до моста и прелазим преко где је стаза јасна. Поред моста налази се табла са стиховима неког песника (такве табле ћу ксније виђати успут).

Костић је ту иза знака за почетак клисуре реке Раче
Костић је ту иза знака за почетак клисуре реке Раче
Овакве табле прате стазу
Овакве табле прате стазу

Наилазим на степенице и знак да је извор (Лађевац) горе на стени. Постоје камене степенице до горе. Крећем полако горе и наилазим на извор који пичи из стене као фурија. Улазим у воду до колена и перем лице.

Извор Лађевац
Извор Лађевац

Врело Лађевац – Алкално-термални извор крашког порекла са просечном температуром од 15 до 18 степени целзијуса. Издашност извора је 50 литара у секунди., пХ = 7,5. Сматра се да вода има лековита својства и да помаже у лечењу кожних и очних болести. Мештани Лађевац називају још и „топло врело“.

Вода из врела се слива преко стене даље у реку
Вода из врела се слива преко стене даље у реку
Стаза и слапови врела Лађевац
Стаза и слапови врела Лађевац

Крећем даље према манастиру са циљем да осмотрим подручје и нађем место да поставим шатор, Наилазим и на још један мостић скоро срушен од клизишта, неће још дуго да издржи ако вам неко не поправи ускоро.

Мостић спреман да се сруши, а шта ћемо после?
Мостић спреман да се сруши, а шта ћемо после?

Даље наилазим на клизиште. Први пут прелазим овакву врсту земље и иста је као песак пун воде, једноставно човек пропада кроз њу. Прелазим и ту препреку и хитам без проблема даље ка Манастиру.

Клизиште
Клизиште

Наилазим на део са клупама, столовима и надстрешњицом. Чини ми се као пригодно место за камп. Једино што није најбоље јесте недостатак мреже. 063 иначе не ради како треба у целом том подручју. Настављам даље, успут срећем неку групу која се упутила путем којим сам и ја дошао. Мимоилазимо се. Стижем ускоро, до пољане и до манастира. Зграде које окружују манастир изгледају узорно, да не кажем богато.

Пут у предео испред манастира
Пут у предео испред манастира
Зграде које окружују манастир
Зграде које окружују манастир

Хитам назад са циљем да што пре измем ранац и поставим га негде овде. Успут наилазим на исту групу са којом сам се мимоишао малочас. Они не журе никуда. Претичем их, кренули су до извора Лађевац. Имају два искусна планинара са собом који им помажу. Користе канап да би помогли осталима да пређу клизиште.

Поново клизиште, тог дана сам га прешао чак 3 пута
Поново клизиште, тог дана сам га прешао чак 3 пута

Пролазим испод извора и видим Сању и њену пријатељицу како иде у мом правцу. Поздрављамо се и ја настављам ка кући хде сам оставио своје ствари. Солазим, узимам ствари и мало причам с Ђинђи.

Стаза је поред реке и шуми
Стаза је поред реке и шуми

Крећем пут мог кампа. Поново срећем Сању и њену пријатељицу. Договарамо се за сутра, али нисам био сигуран да ћемо сутра стварно и ићи. Поздрављамо се и крећем пут кампа. Прелазим клизиште, али највећи проблем је што сам се испрљао на једном обореном деблу којег су омладинци пре мене запрљали. Ипак су могли да га опкораче а не да га газе.

Шатор на столу, најлуђе до сада, али сам ипак одустао од тога
Шатор на столу, најлуђе до сада, али сам ипак одустао од тога

Стижем до клупица и стављам шатор на сто. Мислим да ћу тако бити комотнији. Ипак крећем до манастира. Наилазим ма човека који излази из зграде и питам га да ли могу да кампујем тамо, иза, на ливади. Он каже да мора да позове игумана и затражи дозволу од њега. Звао је игумана и он се сложио да поставим шатор. Мени је био циљ да спавам тамо и причам са мојом Њи.

Крећем назад по шатор. Пакујем ствари у ранац, а шатор носим, онако подигнут, у рукама. Постављам га на ливаду поред једног објекта. Тешко је убости клинове у земљу јер ми се чини да је каменито испод тако да ни не гурам јако да се клинови не би савили. Остатак вечери проводим причајући са Њи.

Недеља, 9 јул

Будим се рано. Причам са мојом Њи. Излазим из шатора око 7. Припремам доручак и пакујем ствари. Крећем даље нешто после 8.

Једно-ноћна кућа, и сто за доручак
Једно-ноћна кућа, и сто за доручак

Сада идем другим путем, тако да поруком обавештавам Сању да сам кренуо и ако жели да може да ми се придружи. Касније ми одговара да неће, ок. Крећем навише асфалтираним путем пратећи мапс.ме.

Овај предео је насељен тако да има ливада
Овај предео је насељен тако да има ливада
Кречана - не ја, него ово на слици
Кречана – не ја, него ово на слици
Обожавам овакве погледе са брдима у позадини
Обожавам овакве погледе са брдима у позадини

Међутим овога пута ме мапс много зафркава, све наилазим на неке путеве који не постоје. Значи пар километара хода у једном правцу, а онда схватим да не могу даље. Ипак на крају долазим до једног дворишта где чујем да човек каже „ево га Швеђанин“, хахаха. Одговарам гласно да нисам Швеђанин и потом причамо мало. Питам их како да дођем до врха Соколина. Одговарају ми да прођем кроз њихово двориште и скренем десно на првој раскрсници. Тако сам и учинио (успут сам појео и мало малина из њиховог малињака :)).

 

Сада, када сам на правом путу, имам још неколико одлука да учиним. Односе се на избор пута који су планинари правили (имам руту скинуту са сајта планинара Таре). Кретао сам се кроз шуму да би препречио пут, али једну грешку сам учинио: нисам ставио камашне. Тако да су ми сада ноге тотално изгребене. Када сам увидео своју грешку ставио сам камашне. После тога је све било много боље. Некада се питам зашто то радим? Зашто не носим ствари које сам понео за то?

Стигао сам на плато где се литица налази. Стижем до путоказа који указује на стазу ка литици и испод тога стоји табла са упозорењем о медведима, хахаха. Крећем се стазом која иде кроз шуму и стиже до великог ложишта. Даље нема видљивије стазе те крећем где сам успео да видим да су људи прошли туда. Атижем до лотице и стварно је ипозантна. Ме само да је доста висока него и дрвеће које расте ту одмах са стране је чиме још страшнијом. Чукем неке гласове, нисам сам тамо. Правим доста фотки. И крећем се у правцу гласова. Мимоилазим се са неким момцима и ускоро стижем до највише тачке литице. Да напоменем да сам нашао на један камен на којем су уврнути шрафови, вероватно за алпинисте који су се пели/спуштали низ литицу. На врху се пењем на највиши камен и правим видео у круг.

Завршио сам са литицом и враћам се полако ка Бајиној Башти. Циљ ми је да стигнем до 3. Са обзиром на то да сам рано кренуо и да имам отприлике 10 километара да пређем требао би да стигнем доста пре времена (барем два сата).

Интересантно хе то да све док нисам стигао до улаза у Бајину Башту нисам имао асфалтни пут. У Бајиној Башти сунце је пекло бар за неколико степени више, тако да ме поштено ошурило сок нисам стигао до аутобуске станице. На аутобуској станици, у тоалету, на славини без лавабоа, сам опрао лице, горњи део тела и ноге. Отишао до продавнице ту пар метара поред и купио једну воду коју сам одмах и попио као и другу воду и 7 дејс бејк ролс које сам конзумирао у аутобусу (који су ми после дали лош укус у устима). Аутобус је био пун, али куриозитет је што није било места за торбе! На сву срећу аутобус је имао доата места у делу изнад седишта, тако да сам ранац лако углавио тамо. Пут је прошао лагано, а имао сам и саговорника, старијег господина.

Закључак

Лепо је мењати планове, јер то ти освежава мозак. Такође не треба очекивати ништа од људи, и треба их слушати (не и послушати увек :)).

Људи су заробљени својим ритуалима и мислима, тако да их не треба дирати.

Још једном се потврдило да је излет у природу која је комбинација шуме и воде најбољи за вруће дане с тим да мора да се рачуна на велику влажност тамо. Мада у Градцу ниаам осетио толику влажност, али ипак је постојала и тамо.

Тара је непресушан извор стаза и оредивних призора. Ако рачунам на број стаза које је планинарско друштво поставило на сајт, не би стигао да обиђем све за 3 године!

Нисам био ништа уморан иако сам у недељу пешачио 20 км, 6 сати на 30 степени ако не и више.

Градац река и кањон, Ваљево

Зашто ићи?

Река градац је јако чиста (и хладна). Има доста шуме тамо, а сада је почетак јула. Потребно је отићи негде где је свеже.

Ваљево се налази на 96 километара југо-западно од Београда. Има доста редовних аутобуских линија до тамо и назад. Путује се до 2 сата, а некада и мање. Тако да је сасвим добра варијанта за викенд шетњу.

Већ сам био тамо једанпут са Бојаном, али тада смо ишли бициклима те је наше кретање било доста ограничено. Сада идем пешке и бићу доста слободнији да лутам около.

Од опреме сам понео: мат за лежање, кесу са водом, 10 метара канапа, спејс бленкет, чеону лампу, гојзерице, рукавице, један штап за планинарење, јапанке, камеру Д5300 са два објектива 18-55мм и 70-300мм и остале ситне ствари од прибора за хитну помоћ до свећа.

Од хране сам понео доста ствари: кутију овсених пахуљица умешаних са сувим грожђем, парче хлеба којег сам пекао пре неки дан, две јабуке, кутијицу зрневља, кесицу урми и суд да би скувао резанца са пофинчом.

Све у свему понео сам доста ствари да не будем гладан и да ми не буде досадно.

Субота

Пробудио сам се рано, око 5 али ипак морам да журим, јер док једем и док се спакујем требаће ми времена. Крећем напоље око 6:10 хитам на станицу. И док сам хитао пут станице сетим се да нисам понео кашику. То ме брине, али размишљам како ћу да дођем до ње. Долазим ускоро на станицу. Чекам 16, долази 23 и стаје испред нас и отвара врата. Један човек пита нешто возача и улази у воѕило, ми остали пратимо. Један чича ме пита који је аутобус, ја му одговарам „вероватно је 16, шта знам ја“. Не мало после кренули смо. Аутобус иде солидно, није много брз али довољно. Стижем ускоро до Зеленог венца, излазим из аутобуса и пролазим поред дела пијаце где продају све и свашта. Међутим тек су сада почели да се распремају, ипак је сувише рано.

Трчим лагано ка станици, у питању су минуте. Осећам и притисак у стомаку, иде ми се у тоалет, али да ли ћу имати времена за то? Купујем карту (800 и нешто динара), гледам на сат и имам свега пар минута времена. Трчим у тоалет, обављам нужду (имали су тоалет папира) и трчим ка аутобусу. Тек што сам дошао до аутобуса приметио сам да су возач и кондуктер кренули у аутобус. Питам јел  то тај аутобус и уз одговор у лету улазим у њега. Одмах по томе су кренули. Можеш замислити колико је мало фалило да закасним. Мислим, имао би аутобус сваки сат времена после, али ипак боље је раније да одем. У аутобусу су сам пола пута преспавао. Стижемо око 9 на станицу превозника Еуробус, они имају и ластину станицу посебно. Излазим из аутобуса и гледам мапу и компас.

Имам на мапс.ме већ скинут трек. Нисам планирао да идем цео трејл већ само делове поред реке зато што су покривени шумом већином и не желим да горим на бесомучном сунцу.

До почетка шуме имам око 3 и по километра, тако да сам се одмах упутио у том правцу. Успут улазим у гвожђару и питам да ли имају кашику (потез очајника), а касније обилазим и локалну пијацу и питам тамо у продавници прибора за домаћинство. Они имају али продају у комплету. Нећу да узмем 6 кашика јер ми не требају! Крећем даље и полако одустајем од идеје куповине кашике.

Млин воденица у Ваљеву
Млин воденица у Ваљеву

Кућа је све мање и мање. Поред мене пролази један дечко трчећи, брате свака част то ценим. Као човек који и сам воли да потрчи,  тркачи су ми увек радо виђени људи на улици. Ускоро га срећем поново како трчи узбрдо, жали ми се да је имао велике повреде као младић, мада сада нема више од 30 и коју. Каже да воли Градац и да често долази овде поздрављамо се и ја настављам даље.

Успут сам наишао на дивље шљиве, неке киселе а неке зреле. Киселе сам понео са собом,  а зреле одмах средио.

Дивље шљиве
Дивље шљиве

Успут наилазим на доста људи,  а и ресторана.  Колски пут води до неког приватног поседа где наставља стаза поред реке.  Стаза је каменита тако да је много боље ићи гојзерицама и то и чиним.  Сазувам јапанке и облачим гојзерице.

Неки ресторани имају чак и спортске терене за комплетан угођај
Неки ресторани имају чак и спортске терене за комплетан угођај
Време је за гојзерице
Време је за гојзерице

Кањон је махом камених и шумовит,  али понека ливада ту и тамо пукне на видику.

Ливада као из снова
Ливада као из снова

Још пре сам видео на мапс.ме да у овом подручју има доста пећина.  Био сам спреман да посетим барем једну.  И то се ускоро и десило.  Пећина се налази одмах са леве стране стазе и зове се Дегурићка пећина. Из ње избија вода и свод је висок да може лако да се крећеш кроз њу.  Међутим,  проблем је ићи даље јер вода покрива од зида до зида пећине.

Дегурићка пећина
Дегурићка пећина

Стаза је предивна,  нимало тешка а интересантна. Ускоро се одвајам од реке и крећем преко мањег брда.  Брдо јесте мало,  али ме износило :).  Интересантан је путоказ планинарског друштва,  врло је упечатљив.

Луксузни путоказ на лакој стази
Луксузни путоказ на лакој стази

Тек када се попнем мало више видим како је све ово дивно.

Права слика и прилика реке Градац
Права слика и прилика реке Градац

Овим путем иначе пролази и пруга Београд Вар.  Бројни тунели и понеки воз :).

Тунел на прузи у кањону
Тунел на прузи у кањону
Воз који је у баш том моменту пролазио пругом
Воз који је у баш том моменту пролазио пругом

У међувремену сам имао и мањих потешкоћа да пређем један део стазе због већег нагиба,и прашине које клиза,  али то је махом и било најтеже на овој стази. Ускоро стижем и до једног етно домаћинства.  Они примају госте током дана и обезбеђују им локалне специјалитети и пиће.

Котлић и нешто испод сача
Котлић и нешто испод сача
Етно домаћинство поред реке
Етно домаћинство поред реке

Стазица даље води поред реке,  без много одвајања и успона. Доста људи има тамо сада,  неки су дошли да се сунчају,  неки одмарају,  роштиљају и освежавају хладним пивом,  а неки чак и пецају.

Ускоро пристижем на моје коначно одредиште –  извор.  На мапи (и у стварности)  река дотиче још из далека истим коритом,  али из неког мени нејасног разлога она званично настаје на овом извору.

Извор зелена, место где настаје река Градац
Извор зелена, место где настаје река Градац

Ту сам одлучио да се одморим мало,  да се сунчам и да се можда и окупам.  Што се тиче купања ту постоји један проблем,  наиме река Градац  али за јако хладну реку.  Неки кажу да јој је температура испод 14 степени.  Купати се у тако хладној води када је спољашња температура већа од 30 степени је стварно изазовно.

Поставио сам терма-рест на тло и уживао.  Пошто има доста бубица свуда одлучио сам са сликам коју.

Једна од многих љубитељица цвећа
Једна од многих љубитељица цвећа

Ухватио сам доста оваквих слика.  Потом сам јео хлеба и јабука!

Домаћи хлеб који сам својеручно испекао, добро је дошао за ову прилику
Домаћи хлеб који сам својеручно испекао, добро је дошао за ову прилику

И ушао сам пар пута у реку и ледена је као змија. Потом су почели људи да се појављују,  прво један пар па затим и група мушкараца,  можда неких десетак. Мало су прошетали кроз воду,  мало причали и отишли. Тек онда сам се усудио да легнем у ладно реку.  Толико је ладна да после одређеног времена руке и ноге почињу да боле.

Ако 2 сата сам провео тамо, потом спаковао своје ствари и кренуо пут станице.  Одатле сам имао негде око 10км пешачења.

Током хода сам схватио да би морао да трчим део пута ако желим стићи до 6 сати на станицу (аутобуску). Кренуо сам лаганим трчањем и стигао на станицу на време. Преобуо сам се у јапанке и сместио у аутобус.

За 2 сата сам био назад у Београду и ускоро и у стану.

Још пар слика које не прате овај текст:

Камилица
Камилица
Кристално чиста,  хладна река путује по каменитом путу
Кристално чиста, хладна река путује по каменитом путу

Закључак

Ако желите брзо да стигнете на савршену локацију за одмор и шетњу,  Градац код Ваљева је идеално место.  Од станице до извора има 10 километара и то би требало да буде шетња без по муке,  а опет довољна да направи разлику.

 

Увац са Суи 11-12 Јун

Зашто ићи?

Мислим да Увац сам по себи не треба објашњавати. Суи је пожелела да ово место посети и ја сам ту да јој помогнем и правим друштво. Паковање смо завршили и петак увече и легли подоста касно.

Субота

Навијен сат нас буди у 4:20. Устајемо обављамо тоалету и доручкујемо. Зовем такси и излазимо напоље. Стижемо са таксијем на бубањ поток ауто пијацу. Ту чекамо још пар минута и стижу Урош и Никола. Улазимоу Алфу и крећемо на пут дуг 160 км до пожете. Урош вози перфектно и брзо. Стижемо тамо за нешто јаче од два сата. Излазимо на петљи и налазимо свој пут до места за стопирање. Убрзо заустављамо човека који иде до Ариља. Није много, али смо срећни. Суи поготово, јер је зауставила прво возило. Човек ми прича да иде често у Египат и да је баш недавно стигао са летовања одатле. Стижемо брзо у Ариље, Суи одлази да купи храну и воду. Враћа се и настављамо да стопирамо. Стао нам је старији човек. Живео је о радио у Аустралији. Много хвали Аустралију. Сада је у пензији и овде је, жена и деца су му тамо. Пролазимо поред бројних малињака. Објашњавам Суи да је ово земља бројна са макињацима. Пут је дужи и човек вози полако. Ускоро стижемо до Ивањице. Стали смо до ћумуране. Искористио сам прилику да замолим за мало ћумура. Мислио сам да смо близу петљи за одвајање за Сјеницу па се опраштамо од господина. Свраћамо успут до тоалета и до продавнице. Мало даље чујемо и музику. Суи хоће да провери дешавање. У питању је једна свадба. Почиње са пуцањем. Ту је и музука. Сви чекају да се млада појави. Суи се нашла са човеком који је 24 године већ у Хонг Конгу и не може да верује то. Задржали смо се добрих око сат времена тамо.

Крећемо пут раскрснице која води до сјенице. Успут пролазимо кроз срце града. Хватамо лепе слике.  Налазкмо лако излаз из града. Стајемо тамо и можда смо и први пут забринути да нећемо дуго зауставити ништа. Упорно чекамо да кола наиђу и онда стопирамо. Услоро наилазе два човека која стају. Суисе некако подвлачи испор ручке косачице и седа у средину, ја сам са леве стране. Људи су љубазни. Причамо много ствари. Суи се распитује о смештају. Људи стају да Суи фотографише, успут једу хлеба и саламе. Нас нуде Суи једе, а ја одбијам. На крају и ја прихватам јер је човек упоран. После фотографисања и јела крећемо даље. Успут узимамо телефон од човека и сазнајемо неке ствари као ону да у кампу можемо да спавамо и кига да питамо тамо за све детаље у вези са околином. Убрзо стижемо на почетак стазе непосредно испред обале језера. Презувам се и сређујемо опрему и полако крећемо према кампу. Успут је осушевљење од стране Суи приметно. Често застаје да дотографише. Стижемо до кампа, налазимо се са Славицом и прочамо око разних детаља у вези са самим кампом и околином.

После разговора са њима одлучујемо да оставимо шатор и вреће у кампу јер ћемо касније да се вратимо ту да спавамо. Узимамо храну и воду са собом са циљем да направимо вечеру успут.

Крећемо стазом која води ка видиковцу. Благ је успон. Успут причамо и уживамо у благодетима природе око нас. Застајемл на пар места да се одморимо и урадимо коју слику. Иначе данас смо видели доста људи на локацији. Закључили смо да их аутобус можда вози до видиковца, а да с онда  они само спуштају до главног пута. Међутим, када је једна група прошла више их није било. Стижемо ускоро до видиковца. Пењемо се на дрвену платформу и креће фото сешн. Мало ппсле крећемо ка стени са које би требало да видимо лешинаре. Успут видимо 2 коња како безбрижно пасу. Ускоро стижемо до краја стазе. Ипак не видимо нити једног супа. После пар фотки крећемл са припремом вечере. Имамо ћумур, тако да нам неће требати много сувих дрва. Налазимо одмах суво шибље непосредно поред нас идеално за потпалу ватре.. Крећем у акцију и док Суи прпипрема храну за термичку обраду ја припремам гнездо од ситних гранчица и вадим потпаљивач (натопљену ватру са вазелином) и упаљач. Ватра се добро распламсава те додакем мало ћумура. Ускоро имамо праву ватру. Стављамо лук да се динста и можда још нешто, па додајемо воду и тестенину, додајемо у кесицу супе, а и још неке ситнице који се сада и не могу сетити. Пошто смо све успешно скували, делимо између чинија, а ја покушавам у преосталом жару да испечем кромпир.

У току процеса кувања изненада сам приметио огромне птичурине како круже изнад нас.  Викнух „Суи дај камеру“ и бацих се на снимање. Стварно су велике, распон крила је и више од метар, можда метар и по. Невероватан призор. Још као мали сам имао једном страх од јастреба који је кружио око мене по повратку у бакину кућу. Међутим сада нисам имао такав страх, већ само велико поштовање према овим огромним птицама. Постојање ових птица на овим подручјима само говори у природном систему који се овде налази и његовој разноврсности.

Вечера је била изврсна и кренули смо са паковањем ствари. Оставили смо неколико кришака хлеба птицама. Спаковани кренули смо убрзаним ходом назад до кампа. Не можемо да се вратимо за дана и тога смо свесни, али ја аам понео лампу на чело, то ће да нам помогне таман. Једино брину иблаци и грмљавина неколико десетина километара у даљини.

При повратку кжеж Суи да не жури и хвазтамо последње фотке за данас. На једном месту смо и залутали, али смо се и безо вратили на прави пут. Ускоро наилазимо на мост, а онда ту је и камп. Вратили смо се.

Питам Суи да ли хоће нешто да попије, ја би да попијем фанту, а и пиво. Она никако не жели то, каже само топлу воду. Одлазим до Славице и узимам пића, враћам се одмах до шатора. Улазимо у шатор и спремамо се за спавање окренули смо главе ка ногама. Суи је забринута да ћемо да покиснемо, покушавам да је разуверим. Некада моја моћ убеђивања није баш најбоља. Чак гурамо и спејс бег у простор између комарника и спољнег плашта. Мислим да то нема смисла, али ајде нека буде тако. Ја уживам док Суи брине, испијам фанту, а после и пиво. Скидам све сем доњег веша да мо буде комотније. Земља је мекана и полако тонем у сан. Нешто касније буди ме грмљавина, сева свуда и осветљава шатор комплетног. Киша је падала, чак мало и јача, али као што сам претпоставио, шатор није пустио.

Недеља

Устајемо рано, дивно је јутро. Сунце греје, мада је значајно свежије. Припремамо доручак, стварно свега има на столу поред. Не сећам се сада, али сам ишао до Славице и некако ми је рекла…, а да знам сада: Суи је питала за тошлу воду. Ја сам отишао до Славице да је донесем, а успут ми је Славица рекла да има још и мекике (које волим пуно) и добро познати сјеничкк сир . има још ствари, али ја узимам неколико мекика и мало сира за Суи.

Једемо полако, уживамо у успеху. Пакујемо ствари. Време не да се пође. Суи жели да се врати, да оде до Ужица и тамо да одстане. Спаковали смо ствари. Суи жели да ми утрапи подлогу за спавање коју сам дао њој да користи, да је вратим кући, али ја не желим, већ сам пун ко брод. Идемо да се поздравимо са Славицом. Саветује са се вратимо преко Нове Вароши и Златибора. Прихватамо ову идеју и крећемо.

Прво треба стићи до Сјенице. Стижемо до места одакле смо к почели шетњу на Увац, поправљамо гардеробу и крећемо полако. Тек што смо кренули, избацујем прст и стаје човек у џипу. Име му је Рамо. Видео сам га пре 2 седмице када је био сам неким планинарима / туристима. Каже да је вођа планинарског клуба Змајевац и да има доста интересантних локација поред Увца за обићи. Истиче реку Сопотницу и каже да може прићи њој преко планине Јадовник. Причам му неке моје авантуре и представљам Суи.

Ускоро стижемо у Сјеницу. Предочили смо му наш план да стигнемо до Ужица преко Нове Вароши. Схватајући то, стаје нам на раскрсници која води до Нове Вароши. Излазимо из аута и пријатељски се растајемо уз неизбежно фотографисање. Крећемо Суи и ја ка излазу из Сјенице. Долазимо до пумпе и ту одлучујемо да стопирамо. Аута која долазе махом су пуна, што говори да се људи не расипају енергијом. Стао нам је један и тражио да платимо 500 динара за вожњу, али Суи није хтела. После тога смо зауставили аутобус до Нове Вароши и добро одморили у њему.

Буди нас глас кондуктера који објављује долазак у Нову Варош. Хитамо напоље и узимамо наше ствари. Обављамо тоалету и крећемо ка излази из града са циљем да стопирамо до Ужица. Суи пружа руку и већ стаје један младић. Некако се гурамо у ауто и крећемо ка Ужицу. Успут пролазимо покрај Златара и Златарског језера, а касније и поред Златибора.

70-так километара смо савладали и стигли у Ужице. Пријатељ нас оставља испред болнице. Суи мало драми пошто јој нови домаћин није дао прецизна упутства како да дође до њега. На крају после доста распитивања остаје да чекамо аутобус за Севојно. Бус стиже, она излази код пумпе, а ја идем до окретнице и прелазим у други аутобус. Једна жена нам је много помогла саветима где и како.

Крећемо и ускоро излазим на магистрали, прелазим на другу страну пута и стопирам. Циљ ми је да стигнем до Чачка. Кола стају, човек је сам. Питам да ли могу до Чачка. Каже да могу и убацујем ранац на задње седиште. Водим рачуна да не испрљам седиште. Седам и крећемо ка Чачку. Иван ми каже да је стао зато што носим ранац. Крећемо у причу која неће престати све до Београда, да, Иван иде све до Београда и ја ћу да идем са њим! Иван је приватник, предузетник. Ради са неким Данцима, нешто у вези са избеглицама. Самоук је, али много ради. И ја сада размишљам да ли је то у ствари да постоје две групе људи: школовани људи и приучени људи. Приучену људи раде много више од школованих људи. Школовани људи као да мисле да су апсолутни у свом знању и да нема простора за више, док су нешколовани људи ухваћени у вртлог без граница.

Причамо о многим стварима, кажем му да сам пронашао девојку из Вијетнама и да ћу са њом да проведем неко време у Бурми, а и да сам озбиљан у плановима са њом.

Планинарење и уживање у природи нам је заједничко такође. Он иде једном годишње до Кумбора где кампује са пријатељима. Стижемо до Љига и хвата нас гужва на Ибарско магистрали. Настављамо причу и ускоро смо у Београду. Вози ме све до Јужног булевара где излазим. Много добро је све, стижем у једном цугу за 3 сата.

Убрзо хватам и превоз до стана.

Закључак

Пуовање у друштву је забавно. Путовање са странцем је још забавније. Кретали смо се динамично, без великих застоја. Лако дошли до циља и уживали у свему. Такође ово је било први пут да спавам са неким у шатору и било је стварно удобно. Радујем се унапред једној оваквој авантури.

 

Терцеира (Азорска острва)

Зашто ићи?

Ако имаш пријатеља који има такву идеју и ако је то острво Терцеира, онда зашто да не. Ићићемо на пет дана, стим да ћемо 2 дана провести у путу скоро цео дан. Припремио сам се за могућност планинарења, понео сам ципеле, камашне, лампу, астро ћебе, јакну, ногавице и још понешто. Носим и Никон Д5300 са телефото објективом, укупна тежина опреме око 7 кг. Очекујемо лепо време тамо температуру око 25 степени и наравно, сунчане дане.

Дан 1 – субота

Устао сам рано, око пола 5. Спремио доручак и дописивао се са Суи Суи (кинескиња која ће да дође ускоро до мене). Милан је дошао по мене у 5:40 и полако смо кренули ка аеродрому. Са нама да нас испрате кренули су Јасмина његова жена и његов син Владимир. Стигли смо око 6 на аеродром, и кренули на сигурносну проверу и брзо то завршили. Пошто сам урадио пријаву лета онлајн нисмо се нигде задржавали више него сто смо морали.

Укрцали смо се у авион и полетели у 7:30. Ер Србија ме изненадила са веганским сендвичом и јабуком. Лет је миран и угодан.

Стижемо у Цирих, на време, после сат и по лета. Укључујем се на аеродромски интернет и зовем Милановог брата. Он је већ ту негде и налазимо се са њим. Шетамо около и на крају седамо.

Причамо и тако иде време. Следећи лет је у 13:55 за Лисабон. Завршавамо причу, растајемо се од Бојана и крећемо ка лету. Укрцавамо интересантнан зеленкасти авион. Овај лет би требало да траје два и по сата. Испочетка сам нешто преморен, али мало после ми је боље. Храну за овај лет нисам могао да поручим, али сам добио један природан сок (тако кажу) и касније још 2 два са крекерима и то од стјуардеса директно.

У 15:40 стижемо, по локалном времену. Авион за Терцеиру имамо у 6 сати. Чекамо да се појави број гејта на огласном екрану. Освежио сам се воћном салатом.

Ево нас на излазу број 22, чекамо да отворе излаз. Интересантно је приметити да су сви старији људи овде који чекају лет. Мало има људи.

Укрцали смо се у авион и пун је! Атмосфера је добра. Милан се опет на своја леђа извукао и задржао место до прозора. Спава ми се, зевам.

Лет је сада увелико у току. Опет сам се снашао за парче хлеба и биљни маслац. Милан се распричао са комшијама. Надам се да ћемо ускоро да стигнемо, овај лет ми траје нешто дуже од претходних.

Стигли смо на аеродром Фејес. Милан је успут нашао још пријатеља и замолио их да нам помогну око рент-а-кар.
Дошли смо на шалтер рент-а-кар и платили 900 еур резервацију за ауто. После провере аута смо кренули до Ангре. Успут смо се забављали снимајући околину апаратом и мобилним телефоном. Време је било облачно, магловито и са слабом кишом. На улазу у Ангру смо наишли на статуе бикова. Касније смо сазнали за легенду (или стварност) да су први шпански освајачи били отерани са острва од стране једне жене која је пустила својњ бикове на њу. Од тада се бикови редовно пуштају по учивжцама (на жалост нисмо видели ни једног). Убрзо смо стигли испред хотела. Уз помоћ неке две жене успели смо да дозовемо радника да нам отвори врата собе. После много тражења коначно сам у кревету у једној соби.

Нисмо изашли нигде већ кренули да спавамо. Пошто Милан толико хрче био сам принуђен да изађем из собе и легнем на софу у предсобљу.

Дан 2 – Недеља

Спавао сам на каучу у дневној соби и разни звуковк су ме будили: врата наше собе што су лупала, звук воде из купатила, неке машине што су се аутоматски укључивале и жена што је стењала из суседне собе. Онда ј две жене што су дошле касно и тражиле рецепционара. Помогао сам им тако што сам им дао телефон објекта и наставио да спавам. Милан ме јутрос пробудио питајући ме зашто сам тамо, рекао сам му да нисам могао да спавам јер много хрче, али и да га разумем јер хркање је велики проблем иначе. Прешао сам поново у собу, он је убрзо отишао негде, а ја сам наставио да спавам.

Сада је пола 9 по локалном времену идем да се истуширам и доручкујем, а после ћу да видим шта ћу.

Нисам се истуширао, јер нисам знао пустити топлу воду (опет сам мислио да знам). Милан је дошао из супермаркета и донео неку храну. Сели смо да доручкујемо. Таман што смо били при крају дошао је газда и кренули смо да разрешимо дилему око собе. На крају смо и то решили. Соба нас је изашла 140€ баш како смо и мислили.

Непотребна фрка око собе је била јуче. Власник ми је дао неку мапу и рекао да одемо на нека места која је обележио на мапи. Прво где смо отишли је пијаца, тамо смо купили свашта нешто. Од интересантних ствари то је зелени боб, цигара, биљна паста за зубе и четврт лубенице! Кренули смо на једно брдо које је голо и служи за испашу говеда. Поља на брдима су испарцелисана и ограђена каменим оградама. Доста времена смо провели на тим брдима, мењали смо место са времена на време, а ризори су били све бољи и бољи. Чиста ваздух, уредни путеви, пеиеода савршено усклађена са ситуацијом и бескрајан океан.

Поглед пуца на океан, а ту је и ‘преполовљено“ острво које личи на векну хлеба коју ке неко покидао на два дела.

Враћамо се у Ангру са циљем да одемо у Национални парк који се налази испод града. Успут се спуштамо до магистрале „ештрада регионале“ и пролазимо кроз неко село успут.

Е да, хтели смо да приђемо мору што ближе. Па смо скренули у једно јако уску улицу, и на дну смо схватили да не можемо да се спустимо до мора никако, али онда смо схватили да имамо други проблем, нисмо могли са пандом да се вратимо у рикверц. Морали смо да се окренемо тамо. Са једне стране је камени зид, а са друге 2 метра пад у њиву. На срећу ту је била и једна ограда, отворио сам ограду а Милан је успео да скрене ауто у њиву и касније окрене ка излазу. Ова акције је проузроковала паљење ламела мењача. Било је опасно како Милан каже, али ће да прође.
Стигли смо брзо у марину и гледали како са дођемо до парка. Питали смо неког човека са нам објасни. Проблем је, када смо долазили, налетели смо на улицу која је била блокирана и то нам је пореметилл читаву концепцију. Кренули смо сада обилазним путем и стигли до улаза у парк.

Возили смо до самог врха. На врху смо затекли споменик и место за камп. Такође ту је био и један стадион а на њему срне!

Милан је остао мало да одмори на клупи, а ја сам одлучио да одем до оближње шуме и мало процуњам.

Ту је прво кратер који је обрастао у растиње али јасно се види удубљење.
Затим стижем до врха који омогућава диван поглед на пучину. Ту је био и један момак који је осматрао где се китови налазе. Дао ми је да погледам кроз двоглед и видео сам кита како излази на површину и шприца воду у ваздух. Његов посао је да наводи брод на китове, пошто то је туристичка атракција.

Касније смо Милан и ја обишли исто место, али није било вејл вочера више тамо.

Кренуо сам и другом стазом на још један камен и видео да тамо се галебови гнезде. Сликао сам доста.

У повратку назад сам наишао на срну поново. Она је мирно пасла поред пута и није се много обазирала на мене. Нашао сам Милана како лежи у хладовини. Кренули смо назад.

Вратили смо се у собу. Милан је остао у соби, а ја сам кренуо у град да купим још нешто за јело.

Успут сам прошао кроз град и видео неке интересантне зграде и ствари. Као Индијанска продавница, кафић са сликама из прошлости и заставу са српом и чекићем.

Хтео сам да припремим вечеру али Милан је хтео да се окупа. Па сам кренуо са њим. Успут налазим у видокругу још интересантнијих ствари: графит, скејтбордере и старе зграде.

Пошто је вода била много хладна, Милан је одлучио да не плива и кренули смо назад у собу да одмарамо и спремамо вечеру.

Апартман је сачињен од неколико соба, дневног боравка и кухиње. Кухиња је добро опремљена, тако да нам је омогућила да спремамо храну без проблема.

Спремили смо младе кромпириће и салату, а било је и још прилога. Колико се сећам, после вечере смо кренули у вожњу око острва, тако је Милан желео. Кренули смо лево од Ангре.

Најинтересантнија ствар је била шума код Сант Барбаре националног парка. Шума је толико густа, а и дрвећа су нестварних облика. Сталк смо ту на један паркинг и уживали у звуковима приророде. Кренули смо ка северу и онда на ксток правећи известан полукруг. На моје инсистирање Милан се сложио да не идемо скроз око острва, већ да прођемо магистралом кроѕ њега.
Ову ноћ сам исто спавао у дневној соби.

Дан 3 – понедељак

Данас, после тоалета и доручка крећемо

Увац језеро и меандри

Зашто ићи?

Увац језеро и његови меандри су светски познати. И зашто онда не отићи и не обићи их. Нашао сам трек на стазе и богазе и убацио га мапс.ме и овога пута, по први пут и и орукс мапс. Још од почетка седмице ме ова идеја држала и онда сам у петак увече припремио ствари, јер аутобус за Сјеницу полази у 5:55 и ујутру неће бити времема за паковање.

Овога пута ћу први пут у реалним условима тестирати нови шатор (прошли пут сам га поставио у чеку када сам ишао на Троглав). Такође носим и нови објектив Никон 70-300 мм од којег очекујем да ће недоступне пределе и животиње детаљно да ми приближи.

Субота

Устајем рано, пре 4 доручкујем и облачим се и убрзо сам на станици. Овога пута ниаам заборавио ништа од опреме, међутим стомак ме боли и принуђен сам да жјрим у тоалет. Аутобус је кренуо на време, имам 6 сати дуг пут. Што ме буни, пошто је све до Ивањице аутобус ишао баш брзо и онда задњих 40 так километара никако да прође. У први мах то је нон-стоп успон, а онда кривина до кривине. Припремам се и излазим испред једне кривине, видим доста људи – читав аутобус. Мислим логично је, ипак је Увац познато и популарно туристичко место.

Читав аутобус људу на почетку стазе, али нико није ишао стазом
Читав аутобус људу на почетку стазе, али нико није ишао стазом

Овде нема збуњивања, стаза прати језеро аа његове десне стране (лева страна је у шуми и жбуњу). Углавном је благи успон и има камења, али и земље. Растиње је углавном ниско, смрече, брезе и жбуневи. Увлавном су све ливаде.

Ливаде око Увца
Ливаде око Увца

Прво се наилази на камп.

Камп "Увац"
Камп „Увац“

А затим и висећи мост, који сам одмах опробао. Мада ми није јасна његова сврха, јер на другој страни готово и да нема пута. Као да га је неко грешком ставио овде. Ипак мост је леп, а и омогућава да се фотка језеро ближе.

Висећи мост који прелази на другу страну језера
Висећи мост који прелази на другу страну језера

Идем даље и са леве стране опажам место где је неко ложио ватру, прилазим, леп видик. Можда би могао овде камповати..

Мој камп
Мој камп

Бројни чамци шпартају језером и носе туристе.

Пловило за обилазак језера
Пловило за обилазак језера

Поглед ми бежи на другу страну која је много зарасла у растиње.

Друга страна, неки други пут :)
Друга страна, неки други пут 🙂

Даље наилазим на усамљеног, али везаног коња каји пасе на ливади.

Кобила везана ланцом
Кобила везана ланцом

Затим то је и један поток.

Поток
Поток

Иначе време је сунчано. Код следећег видиковца зове ме шеф и жали се да му неки извештај не ради. Трошим ту неко време да поправим то и крећем даље. Успут сликам неке рупе у стенама. Да ли може да им се приђе, питам се, али настављам даље.

Јели пећина или само рупа?
Јели пећина или само рупа?

Поглед на кањон је феноменалан.

Ливада и кањон
Ливада и кањон

Ливаде са травом као на стадиону Вимблдона.

Ливаде и ниже растиње
Ливаде и ниже растиње

Меандри.

Меандри језера Увац
Меандри језера Увац

Ускоро наилазим на знак за видиковац, али пре њега примећујем стазу којом идем и која ме води све до воде.

Офроад који води до воде
Офроад који води до воде

Облаци и планине, нераздвојни су пријатељи.

Облаци и брда
Облаци и брдаш

У моменту чује се звук грома и неки облак јури ка мени. Застајем и навлачим заштиту од кише. Није страшно, али време се изгледа мења.

Промењљиво време
Промењљиво време

Поглед са издвојене стене, непосредно пре видиковца.

Видиковац пре видиковца
Видиковац пре видиковца

Поглед на сам видиковац.

Испод видиковца
Испод видиковца

Пештерска висораван

Пештерска висораван
Пештерска висораван
Шта рећи?
Шта рећи?

Птица на видиковцу.

Птица
Птица

Поглед са видиковца.

Увац са видиковца
Увац са видиковца
Светло на води
Светло на води

Завршио сам обилазак језера Увца. Сада хоћу да се вратим, али питање је којим путем. Размишљам најбоље да се полако вратим истим. Застајем, пошто дефинитивно ће да падне киша, да поново навучем заштиту, коју сам раније већ скинуо. Крећем лаким кораком натраг ка кампу.

Други талас облака брзо долази
Други талас облака брзо долази

Али не тако дуго, долази невреме. Прво киша почиње да пада, а онда почуње обилно да грми. Стављам телефон у авионски режим, а штапове за планинарење склапам. Громови све јаче и јаче ударају. У једном тренутку гром туче непосредно поред мене што ме узнемирава да губим ваздух на моменат. Убрзано дишем и седам на траву. Ипак се концетришем и узимам терма рест подлогу и стављам је преко тела и главе. Већ је тада почео и лед да пада.

Киша, град, ветар и грмљавина
Киша, град, ветар и грмљавина

Као и сваки јак пљусак и овај убрзо јењава, сунце само на моменат сија до киша и даље пада. Устајем и крећем даље према кампу.

Други талас кише и града је наишао док сам ходао. Међутим после неког времена установих да сам изгубио рукавице. Изнервиран, пошто сам још један пар тако изгубио на Повлену, решавам да се вратим и да их тражим. На сву срећу нисам дуго тражио, а већ сам их нашао.

Пошто нисам успео да нађем нигде природан заклон пребацио сам термарест преко главе и тако ходао. Град је ударио поново истом силином као и пре тога. Грашке града су се одбијале од термареста, ја сам био овде заштићен. Сада је остало питање где камповати. Мислим камповање је обавезно, јер и то је део ове приче. Прилазим кампу, али и врло брзо одустајем. Стварно, ја сам приликом доласка заобишао овај камп, зашто би га сада посетио? Враћам се назад у потрази за оним местом са ложиштем.

Ускоро стижем на то место и почињем са постављањем шатора. Шатор трећи пут користим и нисам још вичан како шта. Постављам га погрешно, скидам и поново постављам. Завршио сам улазим у шатор и уноаим опрему. Мали је тако да немам много места да се. ширим.

Убрзо схватам да ми је врећа за спавање мокра. Пакао. Ова ноћ ће бити бесана. Прво лежем обучен са мишљу да ће да ми се ствари осуше на мени. Али ништа од тога, тресем се. Полако скидам све са себе сем гаћа. Овако је боље. Извлачим свећу и палим је. Покушавам да осушим шаке, али не успевам. У шатору је једна много влажна амосфера. Стављам свећу у врећу за спавање, помаже, грејем се коначно. Астро фолију пребацујем преко вреће. Проблем је и то што сам шатор поставио на косину, тако да мало по мало клижем наниже.

Коса ми је мокра од вреће, тако да грејем шешир да се осуши и набијам га на главу. Шешир има жицу у ободу која ми омогућава да га додатно причврстим. Узимам кутију у коју сам ставио вату натопљену везелином, то добро гори. Убацујем комад у суд од свеће и палим је, попто је фитиљ већ изгорео. Добро гори ова комбинација и гпри доста дуго.

Када је и та комбинација била при крају покушавам да нађем нешто расутог воска и бацим га на „ватру“. Ускоро ми понестаје горива. Остајем у мраку. Покушавам да заспим.

Будим се после сваких пола сата. Велики ми је проблем и та косина на којој лежим. Онда покушавам са некако повучем врећу горе. Тешко иде јер је простор мали а и ја сам у њој. Отворио сам мало шатор да би створио колику толику вентилаџију, али слабо да помаже.

Стиже јутро, 4-5 сати. Постаје хладније и одлучујем да ангажујем и другу свећу. Палим је и понављам процес као и са првом. Ускоро нестаје горива и ту. Гледам на часовник кад ће да сване. Надам се сунцу, али оно неће доћи.

Мало после званичног свитања, иако је и даље било мрачно устајем, облачим још влажне ствари (и хладне) и хрећем напоље. Синула ми је идеја да би можда могао да наложим ватру. Тражим погодан материјал за потпалу. Налазим труле гране са иглицама смреке, то гори одлично. Гори одлично, али и брзо плане. Тако да сам принуђен да тражим јаче, дебље дрво. Много рада улажем за мало ефекта. Постижем колико толику ватру, али све траје врло кратко. Хладно је, не знам тачно колико има степени, а ја сам у бермудама, мајици и нечему врло танком што не знам ни како да назовем. Међутим овај рад ме држи у животу. Осећам се уморно.

Киша поново пада, одлучујем да спакујем стварии кренем на аутобус. Има свега пар километара до цесте. Успут проверавам ред вожње, аутобус у 10 сати иде преко новог пазара. Значи морам до Сјенице.

После обављене тоалете покрај пута крећем даље и озлазим на цесту Ивањица – Сјеница. Срећем пастира и његов лик ме импресионира. Имао је тамно деформисано лице, са доњом усном која је висила накриво и великим очима. Ходао је полако гурајући своје ноге све до пола корака правећи тада звук трења о цесту. Обучен у сиво маслинасте рите, вукао ке неку грану са собом. Као да није са ове планете, њега је ова висораван обликовала да буде то што јесте.

Хитам даље, знам да за сат времена морам прећи 7 километара. Застајем и скидам са ранца штап, у случају да ме неки од паса појуре овде. У том моменту чујем ауто иза мене, избацујем прст и човек ми стаје, каква срећа. Успут причамо мало, ја му говорим одакле сам и да волим природу и да путујем. Одушевљава ме староградска музика што је пустио, али овога пута која говори о турцима и о санџаку. То ниса м чуо досада. Стижемо ускоро у град, велики је. Он ми се нуди да ме вози до станице, тамо се поздрављамо. Хвала пуно и стисак руке, до следећег пута.

У станици презувам ципеле у јапанске таби. Удобне су и лагане. Стаје неки комби и шалтер радник ми каже да идем њим. Комби путује сат и по. Пролазимо луде кривине на путу до Новог Пазара. Пут је лош, тако да нема спавања.

У новом пазару мењамо превоз. Купујем неке грицкалице и воду. Премештам се неколико пута до финалног места. Стижемо у Београд око 5. Иначе током пута сам дремао, баш сам уморан. Планина је показала да није шала.

Закључак

Кањон и меандри Увца, као и читава Пештерска висораван су прави драгуљ. Нисам давно видео оваку лепоту природе као тамо што сам. Једмоставност свих облика живота и складност пејсажа фасцинирају. Није лако доћи и вратити се, али свакако вреди кренути., топло препоручујем. Иначе, овде нема неког планинарења већ је потребна собра кондиција за дуже шетње. Шатор може да се постави скоро свуда, јер су поља у недоглед. Пијаћу воду нисам видео, али вероватно је има треба видети на нету. Врхунски је доћи и боравити овде.

Знак иза којег се крије несвакидашња лепота
Знак иза којег се крије несвакидашња лепота