Лађевац – Манастир Рача – Соколина – Бајина Башта

Зашто ићи?

Е сада, реч две о мом плану за овај викенд. Имао сам за идеју да пдем на Тару да истражим Солотушку реку за коју сам нашао да је чиста и прелепа. Она иде све од Таре па до Бајине Баште.

Спремио сам се већ у петак, у суботу сам спаковао само воду. Кренуо сам на станицу у року и купио повратну карту до Таре (хотел Оморика). Обично не купујем повратне карте јер стварно не знам хоћу ли имати места у превозу или ћу се уопште вратити аутобусом.

Субота, 8 јул

Крећем ка тоалету и ту испред улаза на пероне срећем Сању, пријатељицу Тањину са Таи Чија. Кажем јој да идем на Тару, а она осмехом одговара да и она иде тамо код Ђинђи, нењог тренера. Пошто и тамо постоји река (Рача) одлучујем да кренем са њом. Украли смо сњ у аутобус и причали све до Бајине Баште. Тамо смо обишли продавнице да она узме нешто хране и узели такси до Лађевца.

Стигли смо тамо брзо (мање од 10 км). Оставио сам ранац у кући и са нешто хране кренуо у обилазак краја. Прво сам покушао да нађем меато за камп у селу али нисам нашао ништа сем мртве змије на путу. Вратио сам се до куће и продужио наниже, тамо је река са пејсажем као из неке џунгле. Стао сам тамо да поједем сир и мало хлеба (сир више нећу јести током дана јер ми је исти тешко пао на стомак).

Завршио сам са тим делом реке и крећем наниже, пошто видим да постоји нека стаза која иде наниже, све до манастира Рача. Тражим и извор Лађевац по којем је читав овај крај добио назив. Стижем до моста и прелазим преко где је стаза јасна. Поред моста налази се табла са стиховима неког песника (такве табле ћу ксније виђати успут).

Наилазим на степенице и знак да је извор (Лађевац) горе на стени. Постоје камене степенице до горе. Крећем полако горе и наилазим на извор који пичи из стене као фурија. Улазим у воду до колена и перем лице.

Крећем даље према манастиру са циљем да осмотрим подручје и нађем место да поставим шатор, наилазим на клизиште. Први пут прелазим овакву врсту земље и иста је као песак пун воде, једноставно човек пропада кроз њу. Прелазим и ту препреку и хитам без проблема ка Манастиру. Наилазим на део са клупама, столовима и надстрешњицом. Чини ми се као пригодно место за камп. Једино што није најбоље јесте недостатак мреже. 063 иначе не ради како треба у целом том подручју. Настављам даље, успут срећем неку групу која се упутила путем којим са ја дошао. Мимоилазимо се. Стижем ускоро, до пољане и до манастира. Зграде које окружују манастир изгледају узорно, да не кажем богато.

Хитам назад са циљем да што пре измем ранац и поставим га негде овде. Успут наилазим на исту групу са којом сам се мимоишао малочас. Они не журе никуда. Претичем их, кренули су до извора Лађевац. Имају два искусна планинара са собом који им помажу. Користе канап да би помогли осталима да пређу клизиште.

Пролазим испод извора и видим Сању и њену пријатељицу како иде у мом правцу. Поздрављамо се и ја настављам ка кући хде сам оставио своје ствари. Солазим, узимам ствари и мало причам с газдарицом

Крећем пут мпг кампа. Успут срећем Сању и њену пријатељицу. Договарамо се за сутра, али нисам био сигуран да ћемо сутра стварно и ићи. Поздрављамо се и крећем пут кампа. Прелазим клизиште, али највећи проблем је што сам се испрљао на једном обореном деблу којег су омладинци пре мене запрљали. Ипак су могли да га опкораче а не да га газе.

Стижем до клупица и стављам шатор на сто. Мислим да ћу тако бити комотнији. Ипак крећем до манастира. Наилазим ма човека који излази из зграде и питам га да ли могу да кампујем тамо, иза, на ливади. Он каже да мора да позове игумана и затражи дозволу од њега. Звао је игумана и он се сложио да поставим шатор. Мени је био циљ да спавам тамо и причам са мојом Њи.

Крећем назад по шатор. Пакујем ствари у ранац, а шатор носим, онако подигнут, у рукама. Постављам га на ливаду поред једног објекта. Тешко је убости клинове у земљу јер ми се чини да је каменито испод тако да ни не гурам јако да се клинови не би савили. Остатак вечери проводим причајући са Њи.

Недеља, 9 јул

Будим се рано. Причам са мојом Њи. Излазим из шатора око 7. Припремам доручак и пакујем ствари. Крећем даље нешто после 8.

Сада идем другим путем, тако да поруком обавештавам Сању да сам кренуо и ако жели да може да ми се придружи. Касније ми одговара да неће, ок. Крећем навише асфалтираним путем пратећи мапс.ме. Међутим овога пута ме мапс много зафркава, наилазим на неке путеве који не постоје. Значи пар километара хода у једном правцу, а онда схватим да не могу даље. Ипак на крају долазим до једног дворишта где чујем да човек каже „ево га Швеђанин“, хахаха. Одговарам гласно да нисам Швеђанин и причамо мало. Питам их како да дођем до врха Соколина. Одговарају ми да прођем кроз њихово двориште и скренем десно на првој раскрсници. Тако сам и учинио (успут сам појео и мало малина из њиховог малињака :)). Саса када сам на правом путу имам још неколико одлука да учиним. Односе се на избор пута који су планинари правили (имам руту скинуту са сајта планинара Таре). Кретао сам се кроз шуму да би препречио пут, али једну грешку сам учинио: нисам ставио камашне. Тако да су ми сада ноге тотално изгребене. Када сам увидео своју грешку ставио сам камашне. После тога је све било много боље. Некада се питам зашто то радим? Зашто не носим ствари које сам понео за то?

Стигао сам на плато где се литица налази. Стижем до путоказа који указује на стазу ка литици и испод тога стоји табла са упозорењем о медведима, хахаха. Крећем се стазом која иде кроз шуму и стиже до великог ложишта. Даље нема видљивије стазе те крећем где сам успео да видим да су људи прошли туда. Атижем до лотице и стварно је ипозантна. Ме само да је доста висока него и дрвеће које расте ту одмах са стране је чиме још страшнијом. Чукем неке гласове, нисам сам тамо. Правим доста фотки. И крећем се у правцу гласова. Мимоилазим се са неким момцима и ускоро стижем до највише тачке литице. Да напоменем да сам нашао на један камен на којем су уврнути шрафови, вероватно за алпинисте који су се пели/спуштали низ литицу. На врху се пењем на највиши камен и правим видео у круг.

Завршио сам са литицом и враћам се полако ка Бајиној Башти. Циљ ми је да стигнем до 3. Са обзиром на то да сам рано кренуо и да имам отприлике 10 километара да пређем требао би да стигнем доста пре времена (барем два сата).

Интересантно хе то да све док нисам стигао до улаза у Бајину Башту нисам имао асфалтни пут. У Бајиној Башти сунце је пекло бар за неколико степени више, тако да ме поштено ошурило сок нисам стигао до аутобуске станице. На аутобуској станици, у тоалету, на славини без лавабоа, сам опрао лице, горњи део тела и ноге. Отишао до продавнице ту пар метара поред и купио једну воду коју сам одмах и попио као и другу воду и 7 дејс бејк ролс које сам конзумирао у аутобусу (који су ми после дали лош укус у устима). Аутобус је био пун, али куриозитет је што није било места за торбе! На сву срећу аутобус је имао доата места у делу изнад седишта, тако да сам ранац лако углавио тамо. Пут је прошао лагано, а имао сам и саговорника, старијег господина.

Закључак

Лепо је мењати планове, јер то ти освежава мозак. Такође не треба очекивати ништа од људи, и треба их слушати (не и послушати увек :)).

Људи су заробљени својим ритуалима и мислима, тако да их не треба дирати.

Још једном се потврдило да је излет у природу која је комбинација шуме и воде најбољи за вруће дане с тим да мора да се рачуна на велику влажност тамо. Мада у Градцу ниаам осетио толику влажност, али ипак је постојала и тамо.

Тара је непресушан извор стаза и оредивних призора. Ако рачунам на број стаза које је планинарско друштво поставило на сајт, не би стигао да обиђем све за 3 године!

Нисам био ништа уморан иако сам у недељу пешачио 20 км, 6 сати на 30 степени ако не и више.

Градац река и кањон, Ваљево

Зашто ићи?

Река градац је јако чиста (и хладна). Има доста шуме тамо, а сада је почетак јула. Потребно је отићи негде где је свеже.

Ваљево се налази на 96 километара југо-западно од Београда. Има доста редовних аутобуских линија до тамо и назад. Путује се до 2 сата, а некада и мање. Тако да је сасвим добра варијанта за викенд шетњу.

Већ сам био тамо једанпут са Бојаном, али тада смо ишли бициклима те је наше кретање било доста ограничено. Сада идем пешке и бићу доста слободнији да лутам около.

Од опреме сам понео: мат за лежање, кесу са водом, 10 метара канапа, спејс бленкет, чеону лампу, гојзерице, рукавице, један штап за планинарење, јапанке, камеру Д5300 са два објектива 18-55мм и 70-300мм и остале ситне ствари од прибора за хитну помоћ до свећа.

Од хране сам понео доста ствари: кутију овсених пахуљица умешаних са сувим грожђем, парче хлеба којег сам пекао пре неки дан, две јабуке, кутијицу зрневља, кесицу урми и суд да би скувао резанца са пофинчом.

Све у свему понео сам доста ствари да не будем гладан и да ми не буде досадно.

Субота

Пробудио сам се рано, око 5 али ипак морам да журим, јер док једем и док се спакујем требаће ми времена. Крећем напоље око 6:10 хитам на станицу. И док сам хитао пут станице сетим се да нисам понео кашику. То ме брине, али размишљам како ћу да дођем до ње. Долазим ускоро на станицу. Чекам 16, долази 23 и стаје испред нас и отвара врата. Један човек пита нешто возача и улази у воѕило, ми остали пратимо. Један чича ме пита који је аутобус, ја му одговарам „вероватно је 16, шта знам ја“. Не мало после кренули смо. Аутобус иде солидно, није много брз али довољно. Стижем ускоро до Зеленог венца, излазим из аутобуса и пролазим поред дела пијаце где продају све и свашта. Међутим тек су сада почели да се распремају, ипак је сувише рано.

Трчим лагано ка станици, у питању су минуте. Осећам и притисак у стомаку, иде ми се у тоалет, али да ли ћу имати времена за то? Купујем карту (800 и нешто динара), гледам на сат и имам свега пар минута времена. Трчим у тоалет, обављам нужду (имали су тоалет папира) и трчим ка аутобусу. Тек што сам дошао до аутобуса приметио сам да су возач и кондуктер кренули у аутобус. Питам јел  то тај аутобус и уз одговор у лету улазим у њега. Одмах по томе су кренули. Можеш замислити колико је мало фалило да закасним. Мислим, имао би аутобус сваки сат времена после, али ипак боље је раније да одем. У аутобусу су сам пола пута преспавао. Стижемо око 9 на станицу превозника Еуробус, они имају и ластину станицу посебно. Излазим из аутобуса и гледам мапу и компас.

Имам на мапс.ме већ скинут трек. Нисам планирао да идем цео трејл већ само делове поред реке зато што су покривени шумом већином и не желим да горим на бесомучном сунцу.

До почетка шуме имам око 3 и по километра, тако да сам се одмах упутио у том правцу. Успут улазим у гвожђару и питам да ли имају кашику (потез очајника), а касније обилазим и локалну пијацу и питам тамо у продавници прибора за домаћинство. Они имају али продају у комплету. Нећу да узмем 6 кашика јер ми не требају! Крећем даље и полако одустајем од идеје куповине кашике.

Млин воденица у Ваљеву
Млин воденица у Ваљеву

Кућа је све мање и мање. Поред мене пролази један дечко трчећи, брате свака част то ценим. Као човек који и сам воли да потрчи,  тркачи су ми увек радо виђени људи на улици. Ускоро га срећем поново како трчи узбрдо, жали ми се да је имао велике повреде као младић, мада сада нема више од 30 и коју. Каже да воли Градац и да често долази овде поздрављамо се и ја настављам даље.

Успут сам наишао на дивље шљиве, неке киселе а неке зреле. Киселе сам понео са собом,  а зреле одмах средио.

Дивље шљиве
Дивље шљиве

Успут наилазим на доста људи,  а и ресторана.  Колски пут води до неког приватног поседа где наставља стаза поред реке.  Стаза је каменита тако да је много боље ићи гојзерицама и то и чиним.  Сазувам јапанке и облачим гојзерице.

Неки ресторани имају чак и спортске терене за комплетан угођај
Неки ресторани имају чак и спортске терене за комплетан угођај
Време је за гојзерице
Време је за гојзерице

Кањон је махом камених и шумовит,  али понека ливада ту и тамо пукне на видику.

Ливада као из снова
Ливада као из снова

Још пре сам видео на мапс.ме да у овом подручју има доста пећина.  Био сам спреман да посетим барем једну.  И то се ускоро и десило.  Пећина се налази одмах са леве стране стазе и зове се Дегурићка пећина. Из ње избија вода и свод је висок да може лако да се крећеш кроз њу.  Међутим,  проблем је ићи даље јер вода покрива од зида до зида пећине.

Дегурићка пећина
Дегурићка пећина

Стаза је предивна,  нимало тешка а интересантна. Ускоро се одвајам од реке и крећем преко мањег брда.  Брдо јесте мало,  али ме износило :).  Интересантан је путоказ планинарског друштва,  врло је упечатљив.

Луксузни путоказ на лакој стази
Луксузни путоказ на лакој стази

Тек када се попнем мало више видим како је све ово дивно.

Права слика и прилика реке Градац
Права слика и прилика реке Градац

Овим путем иначе пролази и пруга Београд Вар.  Бројни тунели и понеки воз :).

Тунел на прузи у кањону
Тунел на прузи у кањону
Воз који је у баш том моменту пролазио пругом
Воз који је у баш том моменту пролазио пругом

У међувремену сам имао и мањих потешкоћа да пређем један део стазе због већег нагиба,и прашине које клиза,  али то је махом и било најтеже на овој стази. Ускоро стижем и до једног етно домаћинства.  Они примају госте током дана и обезбеђују им локалне специјалитети и пиће.

Котлић и нешто испод сача
Котлић и нешто испод сача
Етно домаћинство поред реке
Етно домаћинство поред реке

Стазица даље води поред реке,  без много одвајања и успона. Доста људи има тамо сада,  неки су дошли да се сунчају,  неки одмарају,  роштиљају и освежавају хладним пивом,  а неки чак и пецају.

Ускоро пристижем на моје коначно одредиште –  извор.  На мапи (и у стварности)  река дотиче још из далека истим коритом,  али из неког мени нејасног разлога она званично настаје на овом извору.

Извор зелена, место где настаје река Градац
Извор зелена, место где настаје река Градац

Ту сам одлучио да се одморим мало,  да се сунчам и да се можда и окупам.  Што се тиче купања ту постоји један проблем,  наиме река Градац  али за јако хладну реку.  Неки кажу да јој је температура испод 14 степени.  Купати се у тако хладној води када је спољашња температура већа од 30 степени је стварно изазовно.

Поставио сам терма-рест на тло и уживао.  Пошто има доста бубица свуда одлучио сам са сликам коју.

Једна од многих љубитељица цвећа
Једна од многих љубитељица цвећа

Ухватио сам доста оваквих слика.  Потом сам јео хлеба и јабука!

Домаћи хлеб који сам својеручно испекао, добро је дошао за ову прилику
Домаћи хлеб који сам својеручно испекао, добро је дошао за ову прилику

И ушао сам пар пута у реку и ледена је као змија. Потом су почели људи да се појављују,  прво један пар па затим и група мушкараца,  можда неких десетак. Мало су прошетали кроз воду,  мало причали и отишли. Тек онда сам се усудио да легнем у ладно реку.  Толико је ладна да после одређеног времена руке и ноге почињу да боле.

Ако 2 сата сам провео тамо, потом спаковао своје ствари и кренуо пут станице.  Одатле сам имао негде око 10км пешачења.

Током хода сам схватио да би морао да трчим део пута ако желим стићи до 6 сати на станицу (аутобуску). Кренуо сам лаганим трчањем и стигао на станицу на време. Преобуо сам се у јапанке и сместио у аутобус.

За 2 сата сам био назад у Београду и ускоро и у стану.

Још пар слика које не прате овај текст:

Камилица
Камилица
Кристално чиста,  хладна река путује по каменитом путу
Кристално чиста, хладна река путује по каменитом путу

Закључак

Ако желите брзо да стигнете на савршену локацију за одмор и шетњу,  Градац код Ваљева је идеално место.  Од станице до извора има 10 километара и то би требало да буде шетња без по муке,  а опет довољна да направи разлику.