Тара (хотел Оморика и подно Збориша)

У 7:20 излазим из стана и хитам на аутобуску станицу да би стигао да ухватим аутобус у 8:00 за Тару. На станици брзо купујем карту, интегралне штапиће и воду што ми треба, јер пут је дуг (више од 5 сати). Користићу овај пут да се одморим и припремим за шетњу по Тари. Имаћу 4 сата данас шетње пре мрака, а сутра можда и 8 сати, јер последњи аутобус креће за Београд у 16:15. Док сам у аутобусу потражићу могуће стазе, јер их има доста на http://www.planinarskiklubtara.org/planinarske-staze/

Кућа у сред реке

Ова кућа се налази у сред реке Дрине у Бајиној Башти. Баш ме интересује да ли је ико посећује.

Већ негде око 1 сат стигли смо на Тару (возач, кундуктер и једино ја од путника). По изласку из аутобуса консолидујем своју опрему и одмах крећем ка врху Зборишту. Имам и компањона локалног и врло гладног џукца који ме све време гледа за нешто хране да му бацим (појео ми је сав лебац на крају).

Кренух на Збориште
Дивно време, Титово Ужице, мој прегладнели сапутник и ја!
Шума и бројне стазе
Некада је шума баш густа
Брдо, а иза брда опет брдо…и шума, природа
Шума…
Медвед!

Моје самопоуздање да ћу да стигнем на врх зборишта нагло је пало пошто сам видео траг овог медведа овде. Такође сам успут налазио бројне трагове како неко ровари у земљи, да ли су дивље свиње или нешто друго не знам. На жалост нисам био уверен да би могао да спавам с миром тамо. Иако не постоји велики разлог за моју забринутост одлучио сам да се вратим назад до хотела и тамо поставим шатор. Још један од разлога за овакву моју одлуку је и гладни нервозни пас који је ометао мој мир и уживање у природи. Вратио сам се до хотела на крају.

Назад до хотела, страшљиви и гладни пас и ја
Све је предивно чак и ливаде

По повратку наишли смо на краве које се слободно крећу по крају. Пас их је заобилазио у великом луку хахаха. У једном моменту залајао је (од муке) на јуницу која нас је гледала како пролазимо.

Преспавао сам у шатору у природи поред хотела Јавор. Добро сам спавао.

Занимљив пејзаж једног села (недеља)
Мешто ровари земљу…
Занимљива конструкција, али чему служи?
Некада је живот баш тужан…
Ко тамо живи?

Пашна раван – кањон Трешњице – Азбуковица

Сада је 8 сати, субота. Кренуо сам аутобусом из Београда до места Пашна раван, где ћу да видим шта ћу даље. Време је лепо, прави пролећни дан иако мало облачно, али немарим за то.

У 10 стижем лагано у Ваљево, већ познат град. Кренули смо пут Дебелог брда и Пашине равни.

Ластин аутобус прави паузу пар км после изласка из Ваљева

Стигох до Пашне Равни, интересантно место, локалну амбуланту видим и још неколико кућа, остале су вероватно раштркане по брдима.

Гледам мапу и видим речица иде мало ниже, одлучујем да пратим њен ток. Мало касније утврђујем да нећу моћи да је пратим скроз. Решавам да наставим даље док не обиђем следеће брдо.

Стижем на почетак места Смиљено поље и ту наилазим на призор који обећава добру авантуру:

Ливада на почетку Смиљеног пољап
Тужна прича живота људског
Село или засеок, али прелепо
Весници пролећа
Ова речица дах зауставља
И дах и време
Ни притоке нису ништа лошије, овде сам је прешао
Вероватно орао, али слабо се види, морам ускоро узети јачи објектив
Моја кућа и покућница
Поглед на кањон са оближњег врха, да ти стане дах…
„Преко камена прече, наоколо ближе“
Има ли шта лепше?
Поглед на кањон већ из даљине
Камп кућица дрвосеча
Последња реч планине пред растанак

Повлен

Искористио сам диван викенд у најави и одлучио да обиђем и попнем се на неке од врхова повлена. Субота пре подне пошто сам окаснио на аутобус до Дебелог брда сачекала ме како аутостопирам. Без значајних проблема стигао сам негде око 13 сати и успут се возио са добрим и расположеним људима овога краја.

Прво на шта сам наишао је овај призор:

Поглед са споменика на Дебелом брду

Велики повлен је овде овај врх са леве стране. Кренуо сам стазом покрај неколицине кућа и дошао до брда које крије од погледа Мали повлен. Тражио сам и нашао заветрину од јаког ветра овде:

Шатор у трошној кућици, добра комбинација

И поред јаког ветра био сам срећан тамо + имао сам душек од 30 цм сувог лишћа!

Залазак сунца је епохалан:

Колоритно
Спокојно

Јак ветар ме обилазио током ноћи:

Уз ватрицу се човек боље осећа:

Ватрица тиња, а успех је људски

А зора је сванула брзо са циљем да се обиђу врхови (мали, средњи, велики и беден):

Директан приступ најбржи и најтежи је

Мали повлен је највећи!:

Узбуђење на врхунцу
Планине зову: „дођи, попни се“

Подно малог повлена се налази црквица!

Весници пролећа на средњем повлену:

Ја сам мали, али се борим, лепу природу ја да створим
Има нас још – има нас разних

Велики повлен:

Чидна комбинација листопадне и зимзелене шуме
Хахаха, стварно?
Пречица за назад (доле)

Трагови ситних животиња свуда по снегу:

Иако их невидимо оне су ту

Снег се полако топи и бројни потоци онда теку:

Потоци свуда, снег се отапа полако

А на крају пута човек треба да се почасти локалном храном, овога пута из Ваљева:

Пријатно!

Повлен је рај за шетњу, лаган за обилазак и предиван. Једва чекам да га обиђем када озелени.

Торбица за лак и брз приступ

Из разлога што немам мрежице на ранцу, а и џепови ми често нису доступни и одлучио сам да набавим торбицу за на груди.

Торбица је капацитета око 2-3 киле и има две додатне преграде. Један преграда је унутра, а друга споља. Рамени део је подложен и омекшан, цибзари су крајевима који имају велике хватаљке за случај да носиш рукавице.